Класична будала

Пише Ратимир Вујачић

„Војичић је казао да се његова фотеља дрма од рођења.“ (Вијести 07.07.2011.)
Просјечан грађанин углавном не размишља политички и не разумије политички подобан језик. Елем, како разумјети да се генералном по властитој перцепцији дрма фотеља од рођења. Било је, наравно, приче и парола о хоклицама својевремено, кад смо незнавени отпочели АБ транспозицију. Ни слова међутим о рађању, наступајућим бирократама у јаслицама, фотељашима претшколског узраста… у пеленама и вртићу, ђаку прваку фотељашу … и послије Тита Тито, који ће пронијети и преузети буктињу револуције и посвијетлити нам пута.
Најпотоњи учинак је свима знани, омиљени ентитет, којем је фотеља идентитет – политички чиновник који чини са хоклицом један комат. Са које год стране погледаш тај позни производ АБ еволуције, не можеш га виђет’ од фотеље: грешни гласач може помислити да је свеједно ко је у фотељи или, да је иста не дај Боже празна.
У ЦГ се као грађанској Држави рађају грађани и то: први пут, као и осталим Независним државама у породилишту и природним путем. Спецификум је Црне Горе међутим: сваки Црногорац се рађа још једном – као зоон политикон. Ко се није родио политички, у партијском инкубатору, занаго је промашио оба своја живота. Политика обашка – друга мајка – рађа успјешног, оствареног и преплаћеног Црногорца.
Ако грешком или несрећним случајем дође до побачаја, изостане уходани политички избачај у службу, припадајуће стасавање и форматирање – остаје ти само један живот. Ако се животом може назвати потуцање од немила до недрага – од старог краја до Новог Зеланда – залудно школовање, знанствено поткивање и још залудније подметање леђа: упознаћеш, брале, живот са његове теже и тамне стране. Висићеш на бироу.
Напосе, политички рођај је круна еволуције, својеврсна преинака, пенетрација у биолошку основу и премисе друштвеног поретка. Побједа је то свјесне партијске акције над магловитим и анонимним друштвеним законима. Родиш се као будала, рецимо класична, али то траје само док станеш на политички камен и пољубиш тај бедем. Слободна је твоја одлука да ли да останеш ванка на вјетрометини или да се склониш и приступиш одважно к партијској тврђи. Почиње тадер твој нови живот: маме и тате, нова развојна философија – мехки душеци. И свакојаки одговорни послови … Ти, међутим сагласан – отпочињеш живот као нови чојек – хомо политицус ординаријус.
Политички порођај, премда надгледан од искусних бабица, знаде да подбаци: начелник акушерског одјељења је недавно али у више наврата скренуо пажњу да своје бебе уступају, без гаранције и реверса, привредним субјектима. Као да је спознато да политичка магија ме може призвати кишу пољопривредницима, производити сир, струју, челик и алуминијум. Уступљено је то, уз минималну надокнаду, онима што заврћу рукаве и зноје чело. И странцима. Остало је тадер подручје од општег друштвеног интереса као оаза осебујне политичке креативности. Такозвани јавни сектор.
То је сектор гдје политичка инвенција и даље твори загонетне комбинације и спојеве: некад су грађевински помоћници и шегрти попуњавали Министарске фотеље, примитивизам и убогост бијаху најбоља препорука али ни данас нијесу без употребне вриједности. Такав бастадур, управитељ и пословођа – тхе манагериал цласс – ласно отјера муштерију, рутински исфушерише и упропасти сваки посао.
Али у јавном сектору, напротив, дјелује функционално и на свом мјесту: игра задату педагошку улогу, разгони и кочи, мрцвари и опструираспречава искуства која би могла отворити приступ позитивним вриједностима. Њихово је да створе амбијент хладноће, конформизма и безнађа. Грађанин се више не интересује за политику и друштвене проблеме, или се, напротив, и даље интересује за њих алиу духу мржње и бијесакоји га одвраћа од ваљаних рјешења.
Нова развојна философија, дакле, дала се ограничити: манула се производне праксе од игле до локомотиве и пријешла на креирање друштвених структура, фонетику, лингвистику, етногенезу, глобалну субординацију
То изискује нове одлике: јавна личност мора се понашати у свом домену конспиративно и ауторитативно у исти мах. Плату у цјелости и непознатом износу љубоморно чувати од очију и руку брачног друга, радознале свјетине и јавности. Треба за то бити посебног кова: све је теже, јавном управитељу, окорјелом штедиши и цицији на положају, да се огребе у свом окружењу за кафу, бурек… како ли се тек у овом отуђеном, бездушном свијету, надати ћевапчићима?!
Надаље, ако си будала или луда, свеједно – директива је – не истичи се одвећ, тек колико је неопходно – преусмјери вишак за послије посла или мандата који, вјечности налик – ипак прође. Таквим понашањем своје изворно биће подвргаваш политичкој идеји и визији чији си заточник.
Избор будале на високи положај, наравски, дјелује инспиративно на остале будале: стане их трка, ширимице прилазе и учлањују се, „ћим прије“ и преко везе, препоручују се, позивају на етногенезу, поуздано поријекло и свједоке. Побиједити у таквој утрци једнако је тешко као у било којој другој која носи обиљежје масовности: на чело избија само будала од формата – у питању је национална класа – класична будала, такорећи.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s