Има ли лека?

Или одговор неколицини коментатора текста „Жртве тровања“ објављеним на порталу Нови Стандард;



Пише: Драгослав Павков
Позив на промену политике према Косову и Метохији је изазвао неке реакције које сам додуше очекивао – једино, надао сам се да ће оне бити мало боље образложене.
Као прво, резолуција 1244 представља се као правни темељ останка Космета у саставу Србије. Овде немам намеру да се упуштам у расправу о томе колико је то тачно. Али имам озбиљну намеру да питам: Ако је то тако како ви тврдите, како се десило да се на исти документ позивају и косметски Албанци када кажу да су независност прогласили на основу исте резолуције? Додуше, можете ви рећи да су њихови правници дипломирали на приштинском универзитету па им струка није јача страна – али као што видимо, ономе ко тамо држи нож и погачу, НАТО и УНМИК-у то уопште није проблем да би признали „реалност“.
Заправо моје право питање је: Шта Србија може да учини са својим тумачењем тог документа? Лично мислим да може да га окачи мачку о реп, јер  тамо где се одлучује знају да папир трпи све. А правду дели онај ко има моћ.
Дакле, потребно је оканути се празних прича о томе ко је бољи тумач међународног права и прихватити чињеницу да реалност намеће онај ко иза себе има реалну снагу.
У овом тренутку косовски Албанци иза себе (из разних разлога који овог пута нису тема) имају САД и НАТО; Срби са Космета (због разлога који овде ЈЕСУ тема) иза себе немају ни све Србе света – чак ни декларативно.

Државни врх Србије према косметском питању има неки свој однос који је условљен дужничко-поверилачким споразумима са центрима моћи који су им омогућили да буду „врх“ било чега; врапци на грани знају да осредњи медиокритети попут Тадића, Цветковића, Чомићке, не би могли да се наметну за „врх“ ни сопственом комшилуку да их нама нису инсталирале амбасаде земаља НАТО уз опран и омекшан новац из катастрофалних приватизација којим су куповали (и купују) наклоност бирачког тела. Значи – они певају како газда свира.

Поједини „истакнути“ Срби на Космету опет имају своје интересе да се стање какво је данас одржи што дуже; шверц-комерц, непостојање књиговодства и разне друге погодности за згртање новца одувек су привлачиле „способне“ појединце… Али, ради се о малом броју људи. Шта је са интересима нас који смо већина, овде и тамо?
Јер лаж (добро упакована али ипак лаж) је да су сви Срби са Севера шверцери, насилници и барабе. То што неко у Митровици купује гориво јефтиније него што га други купују у Београду не чини га шверцером и криминалцом; шверцер и криминалац је онај ко је то гориво допремио у Митровицу а део пореза стрпао себи у џеп. Такође, шверцер и криминалац је онај представник државе Србије који је ово све омогућио па други део пореза стрпао у свој џеп (или страначку благајну – свеједно).
Грађанин Митровице који је гориво купио  само је корисник тренутних тржишних околности који тамо владају.
Међутим, највећа превара коју режим спроводи је спин који ће коначно завадити Србе са Србима. Када дође време да се са албанском фантомском државом „нормализују односи“ режим ће имати лак посао;
Срби са Севера ће мрзети Србе из енклава јер су они проблем: Давно би Космет био подељен на „српски“ и „шиптарски“ да није било ових енклава, некаквих манастира и богтепитај каквих све чудеса… 
Срби из енклава ће мрзети своје сународнике са севера јер нервирају Шиптаре који би могли да се освете њима који су ни криви ни дужни, тј. прилично су лојални обема „државама“…
Срби из „остатка“ Србије ће мрзети све њих заједно, јер би давно били у ЕУ где би са грана брали евриће – само да није било њих (који су узгред исто што и Шиптари јер слабо рукују падежима) који су их успорили на „европском путу“…
А сви заједно ћемо мрзети Србе из дијаспоре јер су на време збрисали из ове луднице, а сад нам оданде држе предавања о томе шта је „прави“ патриотизам, плачу за Косовом и Крајином – али им ипак ни на крај памети не пада да притегну обојке и дођу овамо да инвестирају или недајбоже ратују за ту Србију о којој гуслају…

Друго, јасно ми је да се оно што пишем не доживљавају сви на исти начин.Због тога не замерам људима кад неко моје писаније нападну; али замерам када остане и заврши се на нападу.
Значи, ја сам се потрудио да своја размишљања изнесем пред јавност…Има много оних који не мисле да је важно шта ја мислим о било чему – они једноставно кад виде моје име у наслову, тај текст прескоче. Данашњи текст је намењен онима који уложе труд да прочитају шта сам написао, не сложе се са оним што предлажем али не кажу шта  мисле да треба урадити.

Једни кажу да је резолуција 1244 камен међаш који се не сме мрдати…
Други се слажу да ово данас ништа не ваља, али и то је боље од рата, санкција, немаштине – па зато треба чекати да се стекну неки услови…
Трећи мисле да је непријатељ много јак и да без Руса и њихове војске можемо само улудо погубити главе…

Дакле, све се своди на закључак: Не предузимати ништа јер „ко ради греши“, а велике су шансе да се погреши па…
Прво размишљање је погрешно из неколико разлога: Прво, не постоје примери (барем ја не знам за њих) да је неки документ био ЈЕДИНИ разлог због кога је право неке државе поштовано у светским релацијама. Страна која на преговарачки сто или топографску карту ставља неко спорно питање, документ попут „р-1244“ потеже само као основ на коме темељи своје захтеве. Србијанска страна је у спору са косметским албанцима и „међународном заједницом“ тај документ ставила на сто – они су га одмакли руком и рекли: О томе нећемо да разговарамо…
Шта даље?
Имамо ли право да се понашамо као онај магарац што је чекао да трава озелени? Наравно, не питам ја ово режим већ себе и све који ово читају.
Лично, мислим да је потребно (и корисно) тај документ у сваком случају истицати као правни акт који нам потврђује право на Косово и Метохију као део Србије, али који нас не сме ограничавати да предузимамо акције које сматрамо да су потребне како би се та територија вратила под наш суверенитет; из простог разлога јер га не поштује друга страна.
Када вам провалник усред ноћи (стекле му се околности) упадне у кућу – браните ли свој посед тако што му покажете ЗК-уложак где пише да сте власник  стана „1/1“ или зграбите тучак за месо па га звизнете у чело!?

Друго (оно да треба чекати) је такође погрешно: Има пар примера да су странци некој земљи донели ослобођење од окупатора… То су многе земље источне Европе у другом светском рату. Пољаци су покушали да се одупру Хитлеру па су славно изгинули, а они који су претекли су избегли у емиграцију, где су их Британци користили као топовско месо за (првенствено) своје потребе.
Чеси и Словаци су поступили онако како ви предлажете – знали су да се као мала нација не могу супротставити Рајху, па су одлучили да чекају Црвену Армију… И дочекали су је; само што нису добили слободу већ нову окупацију. Оно јес’ да су имена државних руководилаца била чешко/словачка, али задаци и свилени гајтани су стизали из Кремља, то ваљда није спорно!?
Је ли то будућност какву прижељкујете за Србију или пак мислите да смо ми нешто посебно, да неко према нама гаји било какве претензије осим империјалних?

Трећи су у праву: Непријатељ јесте много јак. 
Али ово није средњи па чак ни двадесети век, када је јак непријатељ јавно и поносно могао да нападне и пороби било кога па му наметне своје“вредности“ и гувернера/губернатора. Данас чак и светски хегемон САД рат користи као последње средство за остварење сопствених циљева. Разлози су бројни, мислим да је развијеност медија најважнији. Оно што сте некад могли да радите у Мај Лају данас не можете да радите у Кандахару… Играчи су са америчке стране исти али су се околности промениле. Крајем ’60-тих спаљивање целих области напалмом није била нека нарочита вест, данас су прворазредне светске сензације Абу Граиб и вежба гађања из хеликоптерског митраљеза на авганистанским сватовима… Околности су се промениле толико да притвор Гвантанамо нису смели да лоцирају нигде на  америчкој територији већ на Куби – а не би ме изненадило да сутра за њега окриве Кастра…
Шта ‘оћу да кажем?
Када сам позвао на проглашење окупације и отпор окупатору нисам мислио да треба да се одметнемо у шуму и почнемо да палимо кукуруз који још није обран под паролом „Ни зрно жита непријатељу!“.
Мислио сам на отпор у складу са новом државном политиком по којој ће се Косово и Метохија третирати као привремено запоседнута територија на коју Србија има право и која ће све учинити да је било кад и под било каквим историјским и геополитичким околностима врати под свој суверенитет.
Ма шта рекли опоненти, ако се позивате на неки документ УН који друга страна не поштује или га поштује само када њој одговара – ви окупацији дајете легитимитет. Немате право да се борите против нечега што сте прихватили. Ако је тај документ толико контраверзан да га свако може тумачити према својим потребама у чему се састоји корист коју Србија има од поштовања његових одредаба?
Облици борбе које имам на уму су грађанска непослушност, избегавање плаћања комуналија и пореза, одбијање учешћа у окупаторским органима власти (без обзира на то колико се плаћа) и јавно жигосање проданих душа попут примерака са Новог Београда , а у случају да органи „косове“ прибегну насиљу – масован ненасилан протест који укључује ангажовање Фејсбук репортера, патриотских портала, радио-аматера, људи који имају контакт са представницима пријатељских земаља…
Са друге стране, држава мора да јасно и гласно уз употребу свих својих потенцијала стане иза својих лојалних грађана настањених на Косову и Метохији. Уместо што као сада неколицини страначких лидера омогућује да се обогате – а кад имају новац, свеједно им је где ће живети и ко ће им бити суседи.
То подразумева социјално збрињавање свих који због непризнавања „косовске државе“ не могу да добију посао… Пензионера и деце… Обавезу да од пољопривредника по тржишним ценама тамо откупи све што произведу и дистрибуира у српским срединама по ценама повољнијим него што су то „косовске“… Инспирисати и подржавати повратак Срба на те просторе и то комплетних породица за које КФОР мора да гарантује безбедност. Уместо рецепта по коме се ради данас, да човек оде у своје село где му је Хашим Тачи саградио кућу, услика се и да изјаву за телевизију коју пренесу медији широм света – а онда се врати у Крушевац (на пример) и обавести породицу да је бивши комшија Албанац веома заинтересован да њихову нову кућу откупи по пристојној цени…
На међународном плану непрекидно истицање и стављање у први план „косметског питања“, односно вршење притиска на администрацију „косове“ и њене белосветске спонзоре, а повода неће недостајати у то сам уверен…
Дакле, браћо Срби – то је то… И шта ћемо сад, ако је познато да се не може „стиснути и прднути“? Додуше, један је пробао па се… преварио.

Као што сам рекао раније, решење је у непрестаном трагању и борби за национални интерес; политичка слика Србије није сјајна него катастрофална али тренутно немамо боље људе ни странке… Претпостављам да морамо радити са оним што нам је на располагању. Да поправљајући њих поправљамо и себе истовремено, да их стално смењујемо и доводимо на власт нове који ће под нашим притиском морати да мењају цео политички систем све док се не стигне до неког правичнијег тј. док се демократија не спусти до сваког појединца, док сваки појединац не схвати да је важан шраф у државном механизму.

Додуше, можемо и да кукамо… Пет стотина година наше кукање је забављало Турке и њихове кнезове, све док лоши амбасадори (Дахије) нису одлучиле да посеку своје чанколисце и тако их окрену против себе то јест’- натерају их на борбу… Данашња Порта у Београд шаље људе премазане свим мастима; зато нема места нади да ће власт учинити неку савремену „сечу кнезова“ и испроцирати отпор Жутаћа.
Можемо ли ми остали чекати петсто година на свој део слободе и права на живот достојан човека ?

9 mišljenja na „Има ли лека?

  1. чини ми се да је та резолуција гарант било чега онолико колико су нпр. Срби уу Хрватској у доба сфрјота били конститутивни народ..наиме из текста тадашњег устава јасно је да никада нису били то..ни близу..али ми стално имамо тумаче увлакаче јавном мнењу.. познато је колико су се обистиниле антиципација смиље аврамов и гавра перазића..а и косте чавошког..уз сво поштовање њихове ускостручности, нешто им увек зафали да би погодили..а маше на нашу штету

    Sviđa mi se

  2. Важно да се неки папир МОЖЕ тумачити у нашу корист … То што се не МОРА, нема везе, ми ћемо га се свеједно држати к'о пијан плота и чудити се другима како су брезобразни… И невОспитани.

    Sviđa mi se

  3. @"…да неко према нама гаји било какве претензије осим империјалних?"Ima razlike, Dragoslave, ima razlike.Jedno je kada neko prema tebi gaji imperijalne ambicije i pri tome ima sasvim jasnu nameru da tvoja zemlja nestane sa politicke, geografske i svake druge mapre, a drugo je kada ti neko ne zadire u teritorijalni integritet. Prema ovome sto kazes, u pristupu prema nama ne treba praviti nikakve razlike izmedju Rusa i Zapada. Glavni nas problem jeste u tome sto smo ovo zlo vreme docekali bez saveznika koji bi bio garant naseg integriteta. Ne zavoravi, ukoliko ostane tako, ovo isto ce nam se desavati i u buducnosti. Vreme nase nezavisnosti onako kako je ti vidis, stvar je proslosti, verovatno i zauvek. Zemlja nasih potencijala i posebno naseg polozaja NE MOZE BITI NEZAVISNA. Na nama je samo da biramo od koga i po kojoj ceni moramo biti zavisni.Osim toga, slazem se sa tobom da treba proglasiti okupaciju, i kao razlog nevesti izmedju ostalog i to da je 1244 u praksi suspendovana, te nam nista drugo nije preostalo. To ne znaci da se kao mera automatski podrazumeva rat, nego preduzimanje onoga sto je trenutno u nasoj moci.

    Sviđa mi se

  4. Наравно да од два зла треба изабрати мање. Слажем се да нам је ослонац на Русију неопходан, али га треба градити на основу заједничких интереса а не као до сада на бајкама о панславизму, братској љубави, широкој православној души… Панславизам не постоји осим у главам анеких опскурних мислилаца. Разлози су многи, а најпознатији су религијске и историјске природе; православно-католички сукоб се скоро хиљаду година води међу искључивим људима и ту никаквог помака ка превазилажењу нема… Са друге стране, словенски народи су током историје међусобно водили крваве ратове и не видим да би се нешто по питању међусобних омраза могло променити.Братска љубав и широка душа нису разлог за савезништва нарочито међу државама… Али заједничка угроженост од истог непријатеља јесте и свака нова власт на том реалном и сваком разукљивом разлогу мора да инсистира. Такође, од Руса треба тражити да се коначно изјасне; недипломатски иступи Господина Конузина ма колико нам били симпатични, увек се могу минимализовати ако његови шефови процене да то треба да се деси. Као пример преко чега озбиљне државе умеју да пређу када се ради о интересу нека послужи бомбардовање кинеске амбасаде '99. Ко се тога још сећа на светском нивоу? Не сумњам да ће Кина (ако већ није) одговорити на прави начин, али инцидент је јавно превазиђен у замену за неку корист. Дакле – чист рачун – дуга љубав.

    Sviđa mi se

  5. Ја могу да потпишем скоро сваку реч, да не улазим баш у зарезе, али се после целе анализе и свих реченица које када се прочитају у целости делују компликовано, ја ћу да поставим логично питање – а која то политичка снага може да доведе до промене целокупне државне политике? Наравно, ја сам политички активан и неко може да ми пребаци пристрасност, али занемарите то, дајте одговор на питање – који је први степеник ка свему осталом написаном? Јер, само од себе се то неће остварити. Дакле, ми можемо расправљати да ли је боље ово или оно и за неких десетак месеци колико сам провео на овим таласима све је мање – више речено, остало је само једно у ваздуху – ко?

    Sviđa mi se

  6. @Dejan"остало је само једно у ваздуху – ко?"- Sa stanjem svesti naroda ovakvom kakva je sada, ne moze niko. Vidite da nam rade sve sto im je volja, a mi ne reagujemo ni na sta. Mogao bih da iznesem ocenu da nam je prosto istekao istorijski rok trajanja, i mozda ne bih bio daleko do istine. Bez ikakve sumnje, ova situacija ce tesko da se promeni, ako ikako…

    Sviđa mi se

  7. Драгославе, добар и потребан текст. Поштено речено, очекивао сам један овакав одговор, а после оних реакција на Стандарду, чисто да не би остао недоречен. У глобалу се више него слажем, а покушаћу да твоје предлоге донекле допуним.Прво, од 1244 се ми не морамо одрицати, већ просто поделити свим чланицама УН белу књигу са таксативно набројаним прекорачењима резолуције од стране наших лицемерних "западних пријатеља", уз изјаву да се Србија не одриче оригиналне резолуције, већ силом наметнутог стања.Друго, објавити свету да је Косово насилно окупирано од стране НАТО пакта, који је злоупотребио 1244 и да Србија пристаје на мандат неких нових трупа, које би се држале захтева из резолуције, са посебним освртом на проглашење независности Косове под патронатом НАТО, што је највећи скандал у вези са реализацијом резолуције.Треће, у вези отпора бих допунио и са оружаним, а који би подразумевао добровољце, герилце и терористе, као и обавезно наоружавање Срба са севера покрајине. Са тим у вези, држава би морала дебело да припомогне, јер је административна граница топографски идеална да окупатори никада више не буду мирни.Четврто, Србија би проглашењем окупације аутоматски морала да свим могућим средствима обнови и ојача све институције државе на Косову и да стави ван снаге све труле договоре које је Борко направио.Пето, што се тиче Русије, она нам је неопходна и до њене веће помоћи се може стићи када Путин поново преузме државу, под условом да се код нас формира влада која би га анимирала одбраном државности. Мислим, одговор на сва ова шиканирања од стране запада просто мора да буде окретање Русији, јер они само такав језик разумеју. Наравно, подразумева се и савезништво са свима који су нам пријатељски наклоњени, са Кином, Индијом, Бразилом…Шесто, сви овде причамо шта свако од нас као својеврсни мали Ђокица мисли да ТРЕБА урадити. Међутим, на крају увек швигар пуца, хоћу рећи, право је питање КАКО то постићи и, наравно, КО то да изведе?Ја лично мислим да се данас можемо ослонити на следеће снаге ДСС, Двери и СРС, уз неке мање и рекао бих, нажалост, не баш много утицајне организације као што су Образ, Наши и сл. Тренутно је то недовољно, а ни народ они баш не могу подићи и анимирати до краја. Али, то су те снаге које постоје и на које се може рачунати, а оне су и одговор на КАКО – у скупштини, законима, резолуцијама и преко националне владе. Свака друга солуција захтева неке друге снаге и методе.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s