Бранимир Марковић Д-м-в-ЕЕЕЕ, бре

“NAVIGARE NECESSE – VIVERE NON NECCESE /Пловити је нужно – живјети није нужно/.

Image

При читању (и) овог текста стално треба имати на  уму и срцу 10 заповести религије срБске пропасти коју је од пламтећег грма примио и нама предао наш велики учитељ Драго – це – Том[i]:

„1.Промена долази споља.

2.Промена је насилна.

3.Промена је лоша.

4.људи који прихвате промену су ЛОШИ ЉУДИ.

5.ПРОМЕНА ствара ЛОШЕ ЉУДЕ

6. и ЛОШИ ЉУДИ онда чине ЛОШЕ ДРУШТВО. И ТИ ЛОШИ ЉУДИ СУ ТУЂИНИ. Из овога следи да је ТУЂИН ЛОШ.

7. Онај ко прихвати промену својом вољом, постаје непријатељ и постаје туђин-непријатељ јер је ИЗДАЈИЦА. Издајица јесте највећи непријатељ

8. Једини начин опстанка и живота тако постаје херметичност заједнице, неприхватање промене и борба против исте.

9. Издајица у таквом друштву није дело и чин, већ је идентитет то јест нови ентитет-тотални непријатељ, тотална супротност и негација нашег идентитета

10. ТЕМЕЉ опстанка заједнице која је утемељена на вери  јесте СТРОГО ПОШТОВАЊЕ устаљених правила и пракси, то јест ТРАДИЦИЈА“

Доминантно мнење и перцепција овог покољења је

А) да је Србија јадна земља

Б) да је таква одувек („увек била и биће“)

В) да други народи -непријатељи мрзе Србе лично, тако је одувек и биће, ма шта ми чинили.

Г) да се једини пријатељи и сродници налазе у далеким Руским степама „Евроазије“.

Д) да је строго континентална („телурократска“) земља а Срби такав народ

Из примене филозофије Слободана Милошевића („истина је сасвим супротна“) следило би пак:

А) да је Србија богата земља

Б) да је таква одувек (увек била и биће)

В) – (варијанта а) да други народи -непријатељи понекад мрзе Србе, али не лично и не   константно, понекад је тако а понекад се обрне ситуација

 – (варијанта б) да други народи  нису непријатељи и уопште не мрзе Србе

г) – (варијанта а) да  пријатељи и сродници нису једино у руским степама „евроазије“, (али и да) те степе и нису баш тако далеке.

 – (варијанта б) да пријатељи и сродници нису у руским степама „евроазије“.

Д) да су Србија и Срби  превасходно везани за пловидбу, трговину  и са-обраћај уопште

            Ко је у праву – (ја) „Слобиста“  или сви остали? Доследно примењујући наук свог гуруа,  кренућу отпозади (сасвим супротно). „Свака нормална логика, наложила би анализу …  редом, али одавно је познато да у Србији ствари су изврнуте, по правилу мета концепта, стога идемо од краја ка почетку.“[ii]

      Са „шумадијског становишта“, тј. са гледишта њеног данашњег становништва  које најбоље описује хит „Крај Мораве одрасто сам ал не знам да пливам“, тешко да је могуће замислити глупљу реченицу од „Србија и Срби  су превасходно везани за пловидбу“, па су салве одобравања теоретичарима телурократије (Србија је изразито телурократска земља, а Срби су, да употребим класификацију Карла Шмита, народ „номоса земље“ [iii]) разумљиве. Сам Драго це Том дефинише: Срби су копнено-речна култура. Ово значи да значај реке и речних токова јесте дубоко усађен у колективно несвесно.“

Ово је још једна од „баналности“ код којих се саплићемо о недефинисаност појма Србин (и Србија). Драго це Том у својим луцидним анализама доследно спроводи концепт (и доводи га до иманентног му апсурда) познат по „ласноговорнику“ Добрици Ћосићу, да су Срби и Србија релативно шира околина Дренове. Зато није случајно што је из синтагме Д(унав)-М(орава)-В(ардар) Фројдовском омашком искључио Е(геј), „компоненту“ која даје, заједно са Црним морем, смисао целом пројекту.

            Чак и са становишта „историје кратког трајања“ је бесмислено Србију поистовећивати са тренутном недовршеном и неодрживом државоликом творевином. У целој вишемиленијумској историји данашња територија Србије само укупно 40-ак година није била у држави која излази бар на једно море. Као што је опште(не)познато удружене империје спречиле су реализацију главног ратног и државотворног циља – изласка/повратка на Јадранско море, концем првог Балканског рата. Привремено, јер је 1918. изашла на знатно већу обалу. И не само на морску већ и на обе обале и великог и малог Истера (Дунава и Саве[iv]). А не треба заборавити ни контекст сарадње земаља Балканског савеза – (братску) поделу мора. Бугарима и Румунима Црно, Бугарима и Мраморно (касније изгубљено у другом Балканском), Грцима Бело и Јонско а Србима Јадранско. А поготово не треба заборавити да је разлог релативног благостања Титове Југославије био у, само за потребе одбране изразито предимензионираној  Југословенској морнарици, уствари тада крилу НАТО пакта. Али, по обичају, размажена инфантилна деришта[v], којима „шљивчуга сама пада са гране“  нису знала да цене постигнуто.

Па су, „генијалном“ политиком плејаде патриЈотских великана на челу са Милошевићем и Коштуницом гледе прво Далмације и Дубровника а касније и Црне Горе, Србија и Србијанци (и сами претежно тог порекла) стављени у позицију црногорских брдских племена предњегошевског доба. Далеко од путева, јер је очита тенденција да се Бујановац  са кључним парченцетом аутопута отцепи. Без пловних река, јер је очита слична тенденција  интернационализације тока Дунава и Саве отцепљењем Војводине. И без мора (док је Мило Гора). Већ указах да Косово, „ка и вазда“, закономерно припада оном ко га повеже са Јадранском обалом[vi], а то у овом историјском тренутку нисмо ми. Становништву остаје да гусла, пљачка (по иностранству, уместо беговских оваца) или да се исељава. А након исељавања и других видова демографског и идентитетског нестанка следи усељавање ко зна кога, непланско или вероватније планско, у земљу без институционалних асимилаторских капацитета[vii]. Јер, у својој размажености и инфантилности коју генијално разоткри Томић, стално заборављамо да је Србија – по условима за живот (питка вода, водотокови, термални извори, плодна земља, блага клима..) – рај на земљи. Не мрзе освајачи Србе, већ би мало и они у рај (који ми не знамо да ценимо), после миленијумских гладовања по безводним пешчаним пустињама Анадола или леденим Германије. 

Укратко, поновно повезивање са морима и уопште укрцавање на палубе разне, најизгледније стратешким савезима са државама „сродних“, да се тако политкоректно изразим, да не би рекао ко Фауст Вранчић нашег народа, је питање опстанка и Србијанаца и „сродника“. Наравно, као у арапској причи о лењој браћи коју једног по једног једе лав зато што их мрзи да затворе врата шатора, нама који смо најудаљенији од мора и пловидбених путева (тј. најближе вратима шатора) највише гори. Идеја о каналу Д-М-В-Е је редак пример долажења из д… у главу. Које Македонцима, Црногорцима, Грцима, Румунима, Бугарима и Босанцима, а нарочито Хрватима тек предстоји. Додуше Хрвати су са Далматином (ауто пут Загреб Сплит), понашајући се у складу са староримским традицијама, показали да нису економицистичко фах-идиотске прецептивне свести. Показују то и актуелим плановима прокопавања праволинијског канала од Дунава код Вуковара до Саве, да „комшији цркне крава“ и да преусмере саобраћај од Бачко-Сремског кривудавог дела Дунава на Саву, па право на „наш херватски Београд на Сави[viii]. И димензионирањем Вуковарске луке, која би требала да буде већег капацитета од рецимо морске у Плочама (Београдска лука прима годишње исти број путничких бродова ко цео Јадран).   

А сад мало мени својственог контрирања на тему да смо „копнено-речна култура“ (да не псујем о „народу номоса земље“). Антички писци су простор данашњег Балкана или, како су га учени стратези 19. века звали „Илирско тропоље (троугао)“[ix], перципирали као острво оивичено са запада, југа и истока са четири постојећа мора а са севера мочварним обалама бившег, Панонског, тј. Савом и Дунавом. Широка корита, а нарочито мочваре леве и брда „наше“, десне обале оба Истера, погодна за фортификације, биле су брана (заиста) копненим освајачким културама из степа Евроазије. Колико се у историји заправо ништа не мења показује Титова стратегија одбране од евентуалног упада совјетских тенкова – потапањем приобаља Војводине помоћу бродских преводница на Ђердапу и каналима, пар миленијума касније.

Унутар тог благородног природно заштићеног појаса настала је прва „херметичка заједница“ – по теоретичарима „Прве Европе“ (за разлику од тумачења официјелне историје која још увек Винчанско не сматра за писмо већ за ознаке и украсе, па тако тај период сврстава у праисторију) чак прва цивилизација у историји. За ту херметичку заједницу такође важе свих 10 Томићевих заповести, само што у толико великом простору „острва Пеласта“ (прво забележено име становништва наших простора) и тако нецивилизованом окружењу оне нису ни мало бесмислене као што су данас, примењене на све заосталије, патуљастије и фрагментираније срБске „заједнице“ и (нажалост, у односу на нас) све развијеније окружење. Као и сва архетипска понашања и ово је изворно дубоко рационало утемељено.

То „острво“ наши преци су лако опловљавали својим карактеристичним моноксилима, издубљеним балванима, првим чамцима у историји. Управо по археолошким налазима тих моноксила може да се реконструише простирање тог становништва, па су тако допловили обалом Анадолије и до Палестине и дали јој име (по Пеластима), а пречицом, теснацем од Сицилије, и до Феникије. Не из задовољства, како би данашњи наутичари, већ због трговине. Наиме „острво“ је и место прве индустријске револуције – открића рударства и металургије, неки од најстаријих рудника откривени су на нашем тлу. А најлакше је било путовати и са-обраћати водотоковима, кад их је већ Бог дао, а Мркоњић, и без фах(или само)идиотских опструкција Рашета-Илић-Борис-Беговићевског типа, са путевима каснио миленијумима. Узводно малим Истером (Савом) до извора, затим моноксиле и товаре на рамена преко брда, па низ обале Истре[x], користећи куренат(струју) на југоисток – Јадранским па Јонским, Егејским, па Црним морем. Или обрнуто, низводно великим Истером до Црног мора… Описано у Аргонаутима и Златном руну.

 Цивилизацијом на доконовање осуђен(е)  староседеоц(е) бујних Апенина и Хема (Балкана)…“[xi], како је потоњи Томићевски инфантилизам и размаженост луцидно опевао мудри ђенерал,  браниле су од „.. хисторијом у политички живот позвани(х) нови(х) народа Сарматске низије и Крапачких гора…“ баш непремостиве обале, догод су „осуђени на доконовање“ имали монопол на пловидбу.

А и с друге банде Истера монопол на пловидбу имали су управо (други) наши преци, стари Словени, захваљујући којима су „историјом позвани“, углавном непливачи, степски коњаници, прешли реку и опљачкали „нашу страну лимеса“, а понеки и остали. И једни – „докони староседеоци“ Тројанци/Илири и други касније романизовани и наши „нови“ преци (ако претпоставимо да су уопште толико различити народи) имали су ексклузивно матрикуле. Баш чудно што 70% данашњих Срба слави светог Николу крај данас непловних МОраве и МОраче и неискоришћених Истера и Јадранског мора.

У складу са очито јако спорим, да не кажем суштински непостојећим променама, ако се посматра у контексту „историје дугог трајања“, могло би се рећи да честити Срби и дан данас живе од – рударства, неимарства, трговине, пловидбе и са-обраћаја уопште –од превоза, преко научне сарадње до интернет комуникација. Храну морају да производе сви, па пољопривреда није differentia specifica. Кад има ових делатности има и Србије.

Кад нема, испливава фукара, а „острво Пеласта“ се фрагментизује, „балканизује“ – бавимо се криминалом (пљачка бегових оваца или драгуља или шанирање бунди свеједно је) и ратовима, што у туђим најамничким војскама што између себе. Ове очито срамне делатност склони смо, у складу са гусларским традицијама, да митологизујемо и поетизујемо, па тако шанере и плаћене убице славимо као „јунаке асфалта“, ко некад хајдуке и остале сецикесе, најамнике и остале слугерање као племиће, а прегаоце братоубилачких ратова као народне хероје и очеве нација. Није се случајно последња срБска трагедија десила у два места парадигматичних имена – БРАТунац и СРЕБРЕНИЦА.

Са-обраћај, трговина и пловидба се ограничавају само насилно. То је прастари модус тираније. „Спарта је вештачка творевина за максимално онемогућавање размене и максимално учвршћивање моћи“[xii] Између античке Спарте и данашњег запоседања караванског и пловног пута између Индије и Европе од стране САД нема начелне разлике.

Најезде Турака и Германа на наше просторе увек је пратило онемогућавање слободне пловидбе и трговине, са катастрофалним последицама на наше становништво.  Турску владавину,  осим протежирања гусарења, прати и запуштање или намерно уништавање пловних путева чак и  мењање читавих  крајолика . Историјска чињеница да нпр. Котор преузима ОД СКАДРА, након његовог пада у турске руке 1479., улогу најзначајније одбрамбене луке на Јадрану, посматрајући данашњи изглед Скадарског језера, несхватива је. Скадарски аге, концесионари излова рибе, бранама су подизали ниво (у средњем веку само) Скадарског блата, истовремено спречавајући отицање реке Бојане, која је због насипања песка престала да буде пловна за морске бродове, који су до тада пловили и до данашње Ријеке Црнојевића.  Успут су подигли ниво језера за 3 метра и потопили плодно земљиште, блато којем је, уз „стратешку сировину“ солила, средњовековна Зета дуговала просперитет. Затим су из „безбедносних разлога“ палили столетне четинарске шуме Катунске нахије, након чега је ерозија спирала земљу – и тако наста, од релативно одрживе, чак богате, данашња убога камена пустиња Црна Гора. Кроз Цетиње је некада протицала река.

Запоседање Јадранске обале од стране Аустрије и монополизација пловидбе и трговине довела је до масовног исељавања нагло осиромашеног становништва приобаља, чему и Србија има да захвали тадашњи демографски бум. А економски је имала умногоме да захвали бродарима – од легендарног капетан Мише надаље.

Слично туђинско запоседање обала се дешава и данас у несамосталним протекторатима Илирика. Сви кукају због пљачкашких приватизација вечних губиташа попут Сартида у Мезији или Алуминијумског комбината у Доклеи, а нико не региструје „потапање“ Беоплова, поморске компаније са флотом највећих морских теретних бродова, речне флоте ЈРБ-а, Београдског багерског, нико се више не сећа да је СФРЈ (и то претежно СР Србија) била међу првима у Европи по капацитету теретних речних бордова, а краљевина Југославија по путничкој речној  „белој флоти“. Уочљиво је да су у свим „херметичким заједницама“ Илирика прве на удару биле поморске компаније и бродоградилишта. Зашто Холандија не затвара бродоградилишта и не смањује флоту, кад је тако „нерентабилно“? Зашто не затвара речно-морске луке попут луке Београд?

Ова питања су врррло безбедносна, јер је сасвим извесно ново препречавање пловидбених и трговачких путева, иманетно Спартама (империјама)

Ова питања су поготово више „мистична“ како би реко Томић, него економска. Бродари су „јестаствено“ економски а поготово политички независни индивидуалци, дакле слободни људи,  и својом личном потрошњом повлаче развој својих средина. Шта за ситне дућанџије, занатлије и кафеџије мале вароши Котора значи кад се „свако мало“ искрца по неколико десетина помораца после шестомесечне туре, са најмање 18 000 долара чистог кеша сваки? А колико би тек кеша било да плове на својим бродовима, што желим будућим бродарима са МОраве и Вардара?

Грчка је доживела економски бум седамдесетигх година прошлог века у време нафтног бума, јер су породице на време покуповале којекаве половне крнтије од танкера и превозиле нафту са њима оближњег Блиског истока. Нафта је сада на Каваказу, а пут робе од и до Европе од све платежнијих Азербејџана и сличних новобогатих држава води преко Црног мора па Дунавом поред ДорЧола. Да ли ћемо гледати стране бродове са кеја или ћемо се коначно организовати?

У питању је препознавање генима пренесених позитивних искустава и информација из прошлости.Толико је разлога да се бацимо на  Д-М-В-Е да би могао да пишем до сутра.

но ипак ће се наставити

 


[iv] Сава на грчком значи јак, снажан, сигуран, што је карактеристика ове велике реке. Са суфиксом -ава, Сава је снажна река која богу Зевсу, Дунаву, налива нектар и храни га амброзијом, да би био бесмртан и натприродан… Од хидронима Сава води порекло и име Сабазиос, што значи „са Саве“. У митологији, Сабазије је трачко-фрижанско божанство, Зевсов син. Његово име поистовећује се са пореклом имена данашњим градом који се зове Шабац.

 

[v] „Хедонистичка природа раног Србина, која проистиче из праћења речних токова и сталног увећања квалитета живота уз минималан напор спојена је са готово еротским доживљајем благодети које природа пружа, ствара културу живљења која се заснива на логици линије мањег отпора.“ http://prevrat.com/2013/01/30/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%BC%D0%B2-%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-bmw-%D1%81%D0%B5%D1%99%D0%B0%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B5/

 

[viii] Анте Старчевић

[ix] Види Јован Драгашевић: Илирско Тропоље, војно-политичка студија, издато 1901. у Београду http://archive.org/stream/ilirskotropolje00draggoog#page/n13/mode/2up

 

[x] Постоје и нејасни записи неких античких аутора у којима стоји да сеДунав преко Саве повезује, спаја или улива, са Јадранским морем.

[xi] Исто стр 263

[xii] Роберто Каласо (Roberto Callaso) „Свадба Кадма и Хармоније“ (стр.191.)

 

http://branali.blogspot.com/

25 mišljenja na „Бранимир Марковић Д-м-в-ЕЕЕЕ, бре

  1. Хехех, ако се овако настави још ће и тотеме да ми дижу. Шалу на страну, ако би кренуо до Домагоја, па преко Скадра на Бојани, заплео би се ко пиле у кучину. Наравно, Срце Србије није Косово већ обала Јадрана ако ћемо историјски али знаш и сам да за већину Србаља, средњи век значи само Немањиће па сам се фокусирао на њих.

    Sviđa mi se

  2. просто сјајно! сада знамо да из брм-а проговара она „мегаломанска“ србија, коју је шеширџија пртепознао још у цару душану… бити митоман или мегаломан, питање је сад

    Sviđa mi se

    • Не иде то тако Пегепет, контекст је погрешан. Прва Српска „држава“ (држава је под знаком навода јер у средњем веку појам државе практично није ни постојао као ни нација) је била уз обалу (Дукља,Зета,Рашка). Оно што се десило јесте да смо се ми померали кроз историју ка копну. Дакле кретање је и кроз време и кроз простор. На Косову смо само доживели највећи процват, што јесте дело наших руку али није пресудно, пресудно су геополитичке промене у односу снага у свету.

      Sviđa mi se

      • “држава” (држава је под знаком навода јер у средњем веку појам државе практично није ни постојао као ни нација“ ni NAROD.. појам нароода(језичке скупине) је млађи од нације(скупа становника на одређеном простору)! језичка унификација што ширег становништва служи пројекту запоседања што шире територије(нације)… усредњем веку оно што идентификујемо како народ (срби нпр.) је само племићки сталеж.. .“кретање је и кроз време и кроз простор.“ са римске тачке гледишта дакоромани, потиснути заједни са Словенима из благотб+ворне Мезије у кршевиту Далмацју само се пред 1. српски устанак враћају кући … заједно са Ароманима.. анимоитет Дако и А Романа постоји још у римско доба..НИЈЕДНА ПОДЕЛА МЕЂУ НАМА НИЈЕ СЛОВЕНСКОГ ПОРЕКЛА

        Sviđa mi se

      • хм, не видим у чему се не слажемо нас двојица, осим у кфалификацији, препознавању, перцепцији ретких српских успеха кроз историју… мени они никако не личе на „случајну грешку“…

        Sviđa mi se

    • митоман или мегаломан…занимљиво да наши митомани нису мегаломани већ напротив – „правих Срба је данас 100 000“.. тј. Срби су само они који ми се свиђају (прва Србија)а Србија је само територија у којо шљивчуга пада сама.(друга Србија). .. први не претпостављају да ту шачицу може да одува свако, а други, да тај свако и сам жели да му пада шљива сама и да ће се за то борити!… ерго брм тврди да је сама Србија (Хрватска, Босна..) НЕОДРЖИВА без савеза са свим горе набројаним (да да и бугарима и Хрватима!!).. што реко шеширџија у прошлом текстиу – зашто да кинези праве канал кад можемо сами.

      Sviđa mi se

      • односно ми треба да оформимо нашу „херметичку заједницу“ као што раде протесто-католици (ЕУ) и татароправославни (Евроазија)… тешко је рећи с којима имамо мање везе мензталитетски ..ја мислим мање са Русима, јер Срби наравно заборављају на своју размаженост (што нас повезује са данашњим ЕУ)-а да су Руси навикли да свашта трпе..

        Sviđa mi se

      • митомани нису мегаломани, никада и нису били… мегаломани су људи од идеје, креативци, интелигентни, образовани, оптимисти рођењем… митомани су скучени, под шљиву или на кругу двојке, свеједно… али, када идеје (про)падну, митомани преузимају кормило… то је циклично код срба, само што митомански циклуси трају дуго, а мегаломански кратко… е, због те краткоће се ја не слажем са шеширџијом да су сви српски успеси били мегаломански, јер смо великим делом сами криви за рушење сопствених идеја, па и државе… на нашим унутрашњим поделама наши непријатељи су градили нашу пропаст, одувек, кроз историју…

        Sviđa mi se

      • „ерго брм тврди да је сама Србија (Хрватска, Босна..) НЕОДРЖИВА без савеза са свим горе набројаним (да да и бугарима и Хрватима!!)..“
        слажем се, али ти је одувек фалила идеја КАКО то остварити… рецимо, да поновим по ко зна који пут, у титиној југи је пропуштена шанса да се јасеновац казни и опрости, да се зближе браћа и сада је то, просто напросто, немогуће…

        Sviđa mi se

    • OVO TREBA DA se osnuje kod nas i ja da budem direktor: „Kočo Danaj, direktor Regionalnog zavoda vizionarstva“ – ljudi projektuju veliku albaniju., turiću sutra na blog..da bude jasnije zašto gubimo na svim frontovima

      Sviđa mi se

  3. NE mogu da odolim a da ne turim mog omiljenog „telurokratu“ prorokovića i DSS naknadnu pamet: „Isto kao što će se vrlo brzo pokazati da Crna Gora ima samo dva iskrena prijatelja – Srbiju i Jadransko more! Samo, tada će verovatno biti kasno i za Srbiju i za Crnu Goru, a i jadransku obalu će kontrolisati neko drugi. Cela igra oko osamostaljivanja Crne Gore bila je mnogo opasnija i sa dalekosežnijim posledicama nego što su to zamišljali lokalni političari. Računi za naplatu počeli su da stižu. A prilično su visoki!“

    Sviđa mi se

    • да, генијалци из дсс су са неодољивом лакоћом ДОПУСТИЛИ одлазак цг, а сада се вајкају

      Sviđa mi se

  4. Ух,Пегепет, ти си тотално све погрешно схватио. Ја нити сматрам да је Душаново Царство било митоманија нити мегаломанија. У опште се не одређујем тако према томе.
    Моја критика Српског средњег века се не односи на величину територије и/или њено трајање, нити на његово уређење већ на недостатак оригиналности то јест личног напора да се држава успостави тако да принципи на основу којих се она гради буду аутохтони и производ домаћег знања и памети. Ја главни проблем у средњем веку а и касније видим у изразитом „плагијатизму“ по коме се држава гради.

    Sviđa mi se

    • „недостатак оригиналности то јест личног напора да се држава успостави тако да принципи на основу којих се она гради буду аутохтони и производ домаћег знања и памети.“
      а душанов законик? нисам ја погрешно схватио, него је у питању разлика у схватању српских успеха, ти их слабо оцењујеш,а ја им дајем високу оцену

      Sviđa mi se

      • a ja nema ništa protiv neoriginalnosti … sve uspešne države liče jedna na drugu, a neuspešne.. da parafraziram Tolstoja

        Sviđa mi se

      • Не, не и не, опет ме погрешно схваташ. Не оцењујем ја ништа. Душанов законик се налази у оквиру „Законоправила“ или ти Номоканон-а кога је преписао Свети Сава од Византије. То не значи да је номоканон лош и то не значи да је Душанови законик лош, то значи да је Свети Сава ПРЕПИСАО И ПРИЛАГОДИО Византијска правила и праксе, што не значи да су и она лоша, лоше је што Свети Сава није написао то сам, из своје промисли,из своје главе и на основу свог знања и искуства.

        Sviđa mi se

  5. „али ти је одувек фалила идеја КАКО то остварити“ … конфедерација илирског тропоља .. зар нисам већ више пута то изнео.. никако спајања и уједињавања, свако своје двориште ал.. заједно према напоље и са мегаломанским пројетима..recimo baš ovim

    Sviđa mi se

    • ма, јеси… али како? мислим, при овом стању свести, у овој политичкој ситуацији не иде ни реком, а камоли тропоље

      Sviđa mi se

  6. Povratni ping: Бранимир Марковић: Дунав-Морава-Вардар-Егеј « KOSMET VIA KOSMOS

  7. malo za šeirliju : А У ЈАВНО – ПРАВНОМ ПОГЛЕДУ, САДРЖАЈНО, СРПСКА ДРЖАВА
    – НАСУПРОТ ВИЗАНТИЈИ – ОСТАЈЕ СТАЛЕШКА“

    За доказ, он одмах цитира појединости од којих се прва односи на војску, која у писаном Душановом законодавству не игра највишу улогу, какву војска игра у Византији. Осим тога, она није ни уређена по византијском узору. Највиши и повлашћен сталеж јесте свештенство, а црква као верска установа била је повлашћено правно лице. Но организована по византијском систему, црква је имала читаву градацију чинова и звања, која су се сливала у „васељенског патријарха“. А „васељенски“ патријарх је служио у Цариграду цара и стављао му је цркву пред ноге све дотле, док сви Словени нису примили хришћанство. Таква црква у то доба није имала симпатије српског народа, јер је свештенство код Срба, по обичајима отаца, имало да заједно са владаром служи Богу. Тако су прехришћанске симпатије према првом, свештеничком сталежу, бледеле пред припадницима тог сталежа, уколико је оно служило Византији и Цариграду који га је често искоришћавао и корумпирао.“Организована као средство за стварање византијског национализма и
    јединства духа, црква је давала грчка имена свештеницима и калуђерима, а
    и свима народима Византије. А служећи се црквом као средством за постизање овоземаљских, завојевачких политичких циљева, византијско царство није
    успело, да своје свештенство подигне на онај ниво, на коме је оно било код
    прехришћанских Срба.“ док је византијска војска у самој Византији била на првом месту, дотле је код Срба и до Душановог Законика, а и после њега, свештенство било први и највиши сталеж, носилац науке и мисли, са светом мисијом служења Богу, ИСТИНИ, ПРЕЦИМА И СВЕТОСТИ ИСТИХ ПРЕДАКА. КОЈИ СУ – ПРЕМА СТАРОЈ ВЕРИ – УИСТИНУ ПОСТАЈАЛИ СВЕТИ. Свештенство је код Срба било и вољено, кад је успевало да се потпуно отргне византијском утицају, остајући народно и радно, не изневеравајући свету народну традицију служења небеском царству… Душаново законодавство садржавало нешто, што се код Срба познавало још од памтивека, а то је древна колективна одговорност, што је Византија почела да усваја тек од ХIV века….Установа заједничке правне кривичне одговорности потпуно је различита од римског схватања појединачне кривичне одговорности. Ни византијско право није познавало начело заједничке одговорности, него је почело да га усваја под утицајем српског. у српској држави сопственици земље били Бог и народ, а уместо једнога и другога, владар се, као представник народа јављао као власник земље; чл. 49, 81, 101, 110, 114, 116, 119, 132, 139, 148. и 176 и вршио је додељивања. Додељивање земље вршено је само у државину, а никако у својину.у кршном окриљу Балкана, Срби су од најдавнијих времена чували своју реч, одн. свој језик, своју веру и обичаје. Тај Балкан с непромењеним традицијама кроз један неодређено дуг период, дефинитивно је заузео римски цар Август…

    „Римљани су схватили, каже Живанчевић, да међу староседеоцима Балканског полуострва нису могли да се мешају у приватно – правне односе… јер балканска
    племена су већ имала своје правне обичаје, А начела њиховога права, са колективном нотом, дијаметрално су се разликовала од начела римскога права као
    – индивидуалистичког.“

    Sviđa mi se

    • Нормално, све то иде под „траљаво одрђена христијанизација“. Наша верзија Хришћанства је далеко „меснатија“ од изворне.

      Sviđa mi se

      • „Наша верзија Хришћанства је далеко “меснатија” од изворне.“
        значи, ту смо оригинални

        Sviđa mi se

    • Греши дебело, Живанчевић када тумачи ово. Војска је увек била привилегована у Српском друштву и увек је била сталеж (каста у почетку а касније класта) за себе. Свештенство ЈЕ врховно у таквом схватању али оно није изнад војске већ оно је и војска и владар, та три основна сталежа се прожимају и није их могуће раздвојити.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s