Драган Томић: Јахачи магле – 7

Током 19 века у Србији су отпочета два процеса, оба једнако погубна по њу, која дејствујући у сагласју један са другим, ће довести до њеног краја у 21 веку. Ова два процеса заједно чине ту системску грешку која се уграђује у све што елита у Србији ради.

Слика

-Први процес јесте панславизам и анационализам који постаје основа „Српског национализма“. Као такав он ће деловати пре свега на спољном плану и формирати оквир унутар кога функционише свака српска елита.

-Други процес јесте дуализам између династија Карађорђевић и Обреновић, који ће временом створити поларитет унутар политичког дискурса на сваком нивоу. Овај дуалитет довешће до екстремизма и коначно до поларизације политичке сцене у Србији.

У оба случаја, ради се о аутодеструктивним процесима који креирају вакуум јер у интеракцији један са другим, исти теже да се пониште, стварајући-НИШТА. Ово „ништа“ потом рађа наду у нешто боље и ново те је цео политички живот у Србији затворен у спиралу бесконачног умирања и рађања.

Коначно, дочекали сте нешто конкретно а то је- ГЕНЕЗА МЕТАКОНЦЕПТА.

1. Принцип спољашње аутодеструкције.

По идеји свог ментора, Доситеја Обрадовића, Вук Стефановић Караџић врши реформу Српског језика, уводећи новоговор. Новоговор, раскида са старословенским језиком, азбука се смањује и језик постаје сведенији, то јест упрошћенији. На овај начин, ментални напор који треба бити уложен да би се научио по правилима је мањи, те је стога језик „лакши“ за учење.

Избачена слова такође на фонетски начин, чине језик знатно грубљим и примитивнијим, губе милозвучност са словима као Ч,Џ,Ш. Уводећи правило, пиши као што говориш, читај како је написано, које је преузео од немачког лингвисте Аделунга, заправо када се разложи на логичке делове значи ово : Пошто људи умеју да причају, дакле како год причаш тако ћеш и да пишеш и а то што си написао то ћеш идентично прочитати. Ово заправо значи да не постоји јединство језика, јер сваки човек прича како је научио, стога из овога произилази да ће и писати како хоће и сходно томе читати. Стога одмах се види да је бесмислено правити уједињење на основу језика, а при томе немати основни консензус како тај језик треба да изгледа. И како су Срби живели под утицајима Османлија и Аустријанаца, народни говор је буквално „инфициран“ речима страног порекла. Ово је друга бесмислица Вукове реформе, ем што нема заједничку платформу већ свако чита и пише како хоће јер говори како хоће, сходно свом дијалекту већ и то како говори у себи садржи речи које у опште не припадају ентносу већ су последица наметнуте културе и поретка. Дакле на језичком нивоу, пре него што је и прва пушка опалила, и физички кренула да уклања Османлије са физичке територије, на том фонетском плану, заправо, дошло је до прихватања и усвајања Освајача, усвајањем турцизама и „аустријанизама“. Онда да ствари буду још горе, та мешавина се додатно модификује у новоговор који елиминише везу са јединим остатком остатака српске културе- онога који чува Црква. Но ту се штета не зауставља. Српска Православна Црква је једина веза са јединим Српским савезником-Русијом. Тако, избацујући цркву из образовања, заправо извршено је пресецање веза са Русијом, преко СПЦ-а. СПЦ ће од тог момента остати верна Русији али како нема могућност да учествује у образовању, она бива сведена на пуко обредно-обичајну улогу (то јест, крштење,венчање и сахрана плус славе). Ово доводи до унижавања цркве и њене улоге у друштву, што је води у архаичност. У тој архаичности, она ће у времену које долази бити препозната као извориште национализма, ретроградног и коначно-негативног, што ће комунисти искористити до максимума а Слободан Милошевић, додатно вулгаризовати током 90их.

Такође све ово, заправо учиниће да Османлије и ако физички више нису доминирале у Србији до почетка 20-ог века (о овоме у 8-ци), они ће вечно остати живи – живе у језику. Но сведено ово упрошћавање језика јесте заправо извор онога што је сада владајући јавни консезус а то је-ВУЛГАРИЗАЦИЈА.

Реформа језика пак јесте први корак ка унификацији јужних словена, јер се сличан процес дешава и у Хрватској и то је његов прави циљ док је вулгаризација последица овог процеса. Вук онда закључује да је то све један исти „народ“ и простом логиком долази до закључка да су то све Срби у основи. На овај начин, он даје вектор ка коме треба ићи-ка уједињењу са браћом тј „другим Србима“. Ти „други Срби“ су „браћа“ и пошто су браћа, они су пријатељски јер су „род“.

Стога, са становишта језика као једне од основних и самодефинишућих основа националног идентитета, српски језик, гледано као нека врста „фонетске“ димезије Србије, остаје не ослобођен од Османлија, јер они настављају да живе у чесми, џезви, на Калемегдану, Чубури, Палилули и Дорћолу. На овај начин, главна компонента националног идентитета, језик, носи у себи „системску“ грешку, која ће инфицирати све што такне и како језик је у сталној употреби све што настане на конто тог језика, носи у себи “ семе самоуништења“. На конто језичке реформе, национални идентитет стоји на анационалној основи, те стога како су супротстављени, анационална основа националног идентитета, уништава национални идентитет што је чини у суштини АНТИНАЦИОНАЛНОМ.

Тако, ПРВА СИСТЕМСКА грешка српског националног идентитета налази се у језику. Свидело се то вама или не.

Преко ње улази братство а касније и јединство, преко ње улази југословенство, преко ње улази комунизам, преко ње улази латиница,преко ње се коначно губи и Косово. И то из простог разлога јер анационални концепт је у својој основи НЕ ДЕФИНИШУЋИ и стога сваки покушај да се нешто ДЕФИНИШЕ на основу НЕ ДЕФИНИШУЋЕГ је могуће, по цену ДЕСТРУКЦИЈЕ тог нечега, јер га НЕ ДЕФИНИШЕ.

Но на жалост, овај концепт тако лепо се уклапа у православни концепт, мистичног Бога који је уму непојмљив. Вечито боготражење и потреба да се свет дефинише не конкретно него опште, кретање од ка, од Бога ка човеку, чини да се ова основа једноставно стопи са религијском потком и постане не препознатљив део тог контекста. Тако не препознатљив он га разара и уништава изнутра, јер се готово „органски“ накалемљује на сакрални контекст. Православље инсистира да су сви људи Божија деца и да су сви они заслужују спасење, и пропагира хармонију изнад свега. Предочивши овако причу о браћи коју треба ослободити, за коју се треба жртвовати и онда у слободи и слози живети, ова визија ствара сакрално световни контекст, који узноси Гарашаниа у висине „Начертанија“. У главама Српске елите, ова идеја је хипнотишућа и она им даје екстреман занос и енергију, те је они прихватају у потпуности. Та Србија, има море, има житнице, има шуме, у њој је све цвета и буја. Она је велика и она је јака. Она је успешна. Па ко то не би желео???

Па биће она Царство Душаново,па биће Велика Србија, па биће Југославија, па биће Совјетски Савез, па биће несврстана,па биће „савез свих српских земаља“ и на крају „биће део Европске уније“. Да цитирам Рамба Амадеуса, као одговор на овакву поставку:

„А мајка ме тада кишобраном ошине и љутито рече…оћеш К..АЦ.сине!“.

Сво време, елита у Србији је покушавала да буде све, све осим Србије. Увек и само ИНТЕГРАЦИЈЕ по цену сопствене ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ. Разлог овакве заљубљености у самоуништење биће описан у 8-ци.

2. Принцип унутрашње аутодеструкције.

Први Српски Устанак донео је слободу Србима од 1804-1813 године. Он је у први план избацио Ђорђа Петровића-Карађорђа из кога је протекла династија Карађорђевић.

Период између 1813 и 1815 јесте година стравичног истребљивања Срба које је досегло бизарне нивое после Милетине буне 1814 године. Злочини које су чинили Албанци и Бошњаци су били идентични са онима које ће исти радити и у будућности. Бошњачко кување беба од стране Сулејман Паше Скопљака које је потом враћао мајкама уз опаску да их је крстио па до Албанског прављења сапуна од Срба (није измишљотина, у Беч по Архив ако вам се чита). Једино је куга, која се појавила јер су Албанци и Бошњаци остављали лешеве по улицама Београда да их „добре куце“ развлаче, спречила тотално истребљивање Срба.

Други Српски Устанак 1815 године,изнедрио је Милоша Обреновића и династију Обреновић.

Милош Обреновић је користио истребљивање Срба у периоду 1813-1814 као главни разлог како би елиминисао Карађорђа са политичке сцене, јер је исти хтео поново да покрене буну, овог пута ослањајући се на подршку „Хетерије“ тајног Грчког ослободилачког покрета. Но како  би општи устанак унутар Османлијске империје озбиљно дестабилизовао односе између Империја Европе, поготово Велике Британије која је управо добила на управу Грчка острва, Карађорђе и Наум Крнар бивају погубљени. Но како је и Обреновић имао учешћа у овој причи, Карађорђевићи се заклињу на освету и рат између династија почиње.

Обреновић је балансирао између Османлија, Русије и Аустро Угарске али је такође морао водити рачуна на унутрашњег „непријатеља“ то јест на главног конкурента, Карађорђевиће али и разне обор кнезове. Стога он установљава апсолутистички начин управљања. Међутим, сама чињеница да су Карађорђевићи на овај начин постали смртни непријатељи Обреновића значила је то, да је једини начин останка у животу била потреба-останка на власти. Главни мотив грчевитог држања на власти и Милошевог апсолутизма, заправо је страх за сопствени живот а не пука жеља за влашћу.

У времену које долази, и како која династија буде смењивала другу, оно што спаја обе јесте страх од друге док су на власти. И како се смене врше углавном убиствима, бити на власти заправо значи бити у животу, пре свега, па тек онда бавити се државничким стварима. Но да би се колико толико лична безбедност осигурала, потребно је себе окружити људима „поверења„. Људи од поврења, бирају се лично, на основу карактеристика које најбоље одговарају владару а не функцији коју ти људи требају да обављају или пак интересу земље, што доводи веома брзо, до успостављања кластинског система и процвата клијентилизма а самим тим и корупције. Јер „људима од поверења“ такође су потребни „људи од поверења“ те се тако цео систем базира пре свега пирамиди личних интереса. Једном речју, владар око себе прави тврђаву која се састоји од мреже „поверљивих људи“ чија је једина сврха не да управљају државом, већ да штите владара на власти, док је управљање државом тек у другом плану. Но да би се осигурала верност, ти „људи од поверења“ поседују апсолутну власт у ресорима које држе и како је све лично, тако и вођење државе и сама власт се схвата и спроводи на тај начин. Ово је увод у стварање олигархије, класте супер богатих и супер моћних људи, који своју лојалност наплаћују тако што арче читаве секторе у држави. И како је све усмерено ка личном бољитку а не општем интересу, ова поставка доводи до тога да се држава развија асинхорно. Једноставно, сваки олигарх ће тежити да максимално искористи своју позицију за лично богаћење као услов да би био лојалан владару који је у сталном страху за свој живот од конкурента. А једини начин на који може максимално искористити своју позицију јесте да константно одржава систем који му омогућава личну корист. Тако не постоји никакав стратешки план развоја, не постоје системска улагања, већ се све постиже на најпримитивнији могући начин-кроз наплату пореза и кроз монопол. Ово доводи до перманентног социјалног пропадања друштва које тавори под завађеном елитом која константно обећава а ништа не испуњава. Сиромаштво и беда и манипулација истом, постају основни начин владања. Ово се види по огромном броју буна које се дешавају у Србији током 19 века и сурово разрачунавање са побуњеницима. Србија је пуна вуд би Робин Худова, одметника који себе романтично називају „хајдуци“ а уствари су претеча организованих криминалних група, како се данас зову. То су све те разне чаруге,јаруге које харају Србијом, против којих се власт „бори“ на правди Бога и тежи да успостави „државни ред“ и владавину „права“.

Сликовито, унутрашња структура Србије изгледа овако.

Власт и позиција власти је као некакав дворац. Унутар тог дворца јесте хегемон који је параноидно у константном страху за свој живот од конкурента. Он се окружује велможама које своју лојаност наплаћују тако што захтевају од владара неограничену власт у својим поседима како би увећали личну корист. Хегемон седи на трону, у врху стола док око њега седе „људи од поверења“ који сви клопају прасетину прстима, лочу вино, причају масне вицеве и штипају конобарице за дупе. Те велможе су конкуренција један другоме, те се стога мрзе и тајно подмећу ноге један другоме. То је једна дубоко неискрена и декадентна атмосфера, где се уз осмех из прстена у пехар вина сипа отров и ноћу набада нож у леђа. Ту свако о свакоме све зна, али зарад личне користи свако ћути. У тој палати, иза завесе су шпијуни и плаћене убице док је у подруму тамница и џелат одмах поред сефа трезора. Испред зидина тог дворца је гарда док изван дворца је шума у којој царује хајдучија и народ који не зна кога више да се плаши и који тоне у апатију и ауто деструкцију. „Људи од поверења“ не смеју дозволити појаву конкуренције, јер би то значило њихову смењивост и губитак положаја те своје „поседе“ држе у челичном загрљају и не дозвољавају никакав просперитет осим онога који служи лично њима. Ово паралише живот у земљи, јер народ све теже живи док је елита тотално заокупљена унутрашњом борбом за опстанак и одржање на власти. Ово директно води у бандитизам у народу те је поред корупције присутна и ендемска криминализација живота у Србији. Како који криминалац се уздигне тако га „човек од поверења“ или искоришћава за сопствене потребе или пак елимиише. Све је лично и не постоји потреба да се успостави систем инсититуција који би промовисао и штитио опште добро. Држава је фасада, сачињена од масивне бирократије и бесмислених прописа, чија је главна сврха да спречи појаву конкуренције. Обичан човек када жели нешто он мора да испише 500.000 молби и формулара, да плати 500.000 такси и доприноса, да иде на шалтер Б који га упућује на шалтер Д само да би тамо би упућен на шалтер А који га поново упућује на шалтер Б. То је заправо лавиринт, дизајниран да скрши вољу потенцијалног конкурента.

Државна бирократија се увећава експоненцијално, стварајући класту буџетлија, сочних дебелих црва који су сви преко везе у државној служби, примљени на основу личне препоруке или рођачке линије јер је све лично и ручно. Поверљиво.

У таковм друштву, параноја владара се дирекно прелива на државну управу, што доводи до потребе за стварањем јаке полиције која би мотрила на конкурента, те сектор унутрашње безбедности рапидно јача. Ово доводи до тзв „култа службе“ која има апсолутно одрешене руке да ради шта год хоће и да не одговара никоме, штитећи интересе владара и олигархије. Све је мистично, тајновито, у сенкама и недоречено. Владар покушава себе да заштити још, тако што се приклања спољном утицају, те се страни утицај без по муке пенетрира саму структуру државе и њоме манипулише.

Народ постаје апатичан према својој судбини, губи вољу за животом јер је увек на граници глади и обузет преживљавањем. Он бежи у маштарију, у славну прошлост, он гусла и лоче жестину, и константно је гладан правде и истине. Он постаје заточеник сопствене слободе. Јавља се разочарење у државу које се потом преводи у скривену потребу да се против државе бори. Држава као појам постаје системски кочничар бољег живота, што води у даљу атомизацију унутар народа, где свако гледа да комшији цркне крава и да се наслађује туђом несрећом. Он је сапет и његов бес расте. Једини начин да промени нешто јесте да се веже за политику, те тако политика постаје главна арена у којој се борба води. Политика је страствена, насилна и екстремна. Она је дубоко деструктивна и ауто деструктивна, што се најбоље види на примеру „Великог Народног Одисаја“ 1889,кампање Пашићеваца противу Либерала.

Саме политичке партије у Србији, настају веома рано и то се узима као главни доказ сазревања и прогреса Србије. Међутим ово није тачно.

Партије у Србији, настају пуким копирањем партија из Европе, преписивањем њихових програма и начела али без икакве намере да се ти програми и начела спроводе. Једноставно конституисање политичких партија у Србији, путем преписивања програма из Европе, је још само један облик фасадне политике. Ти програми су само „одела“ којима се српски политичари облаче, како би се борили за ситно сопственичке интересе. Сви су они напредни, либерални, конзервативни, комунистички, анархистички само зато да би као такви се из петних жила обогатили и ућарили на некој крави или продаји њиве.

Једном речју, политички живот у Србији је фарса и он заправо као права политика не постоји.

Све ово доводи до жестоке асинхронизације развоја земље, која је стихијска, на орук, не планска и коначно ауто деструктивна. Она није суштинска већ површна. Кампањска. Последице оваквог понашања доводе до тога да је земља слаба и у сталној опасности од спољних конкурената који то и те како користе да би остварили сопствене интересе. Тако, погрешна спољна политика бива обогаћена погрешном унутрашњом политиком и како су обе политике погрешне оне доводе до тотално погрешног вођења државе која своје ресурсе погрешено алоцира само зато да би, пошто их алоцира, употребила на погрешан начин.

Срби јесу срушили две Империје, Османско Царство и Аустро Угарску по великој цени, само зато да би створили Југославију која ће бити њихова гробница у времену које долази.

5 mišljenja na „Драган Томић: Јахачи магле – 7

  1. Дакле, овдје има луцидних и оригиналних запажања. Дио о језику је феноменалан! Можда су ( само утисак) неки закључци по приципу „кратког споја“ што је ваљда неминовно с обзиром на ограничени обим текста. Аутор свакако има што да каже, нажалост не стигнем да причитам све што напише.

    Показује се да неке важне увиде постижу људи који нису професионални философи, социолози, историчари…
    Чини ми се да сам раније прочитао да је текстописац машински инжињер.

    Sviđa mi se

  2. „Тако, ПРВА СИСТЕМСКА грешка српског националног идентитета налази се у језику. Свидело се то вама или не.“
    не слажем се! нећу се понављати, али овај део о вуку и језику могу критиковати почев од мелодичности, па све до закључка и нигде нећемо стићи…

    подела на карађорђевиће и обреновиће је имала свој историјски тренутак, али је данас само једна од наших бескрајних подела…

    што се тиче политике као фарсе, погрешне спољне и унутрашње политике, странака – се слажем, тако је!

    „Срби јесу срушили две Империје, Османско Царство и Аустро Угарску по великој цени, само зато да би створили Југославију која ће бити њихова гробница у времену које долази.“
    е, ово јесте кључ!
    једино моје неслагање са тобом је третирање тих догађаја, јер то јесу успеси, срушити две непријатељске империје, ма како се то накнадно тумачило – једна мала држава је срушила две империје! и за такве подвиге се мора изгинути… а јесте проблем оно после, када у миру не знамо градити, не знамо живети, не знамо искористити успех… и ту ја видим наш менталитет као кочницу, а њега си тако добро описао у, чини ми се, другом наставку…

    Sviđa mi se

  3. начелно све је тачно и доследно (сем о језику и Вуку) кад се примени само на СРбијанце.. али Срби су ипак и она „браћа“ (макар и само православна) какви су да су са савим друкчијом традицијом…нису Гарашанини ишли у велику државу из лудила већ што је Србија у овим границама неодржива… друге наше државе су одрживе као подсиситем великих система других народа (Хрвати Немаца, Црногорци Амера и Руса, Бошње Турака и Амера и Француза), али за СРбијанце једноставно нико више није заинтересован, јер их је лакше покорити ,

    Sviđa mi se

    • „за СРбијанце једноставно нико више није заинтересован, јер их је лакше покорити“
      што нам се управо и догађа

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s