Иштван Каић ШТА ЗАПРАВО НЕ-ПИШЕ У ДУХУ ПАЛАНКЕ

постоји једна повратна спрега у којој је концепт аутора који својим идејама исписује књигу, брутално замењен концептом у којем је туђа интерпретација књиге готово неповратно затворила означитељ имена и презимена самог аутора.

Два нивоа – идеје аутора у књизи и њена рецепција у времену које је дошло након њеног издавања – непрестано се морају комбиновати и држати на оку како би се имало у  виду где тачно долази до фалсификације и несвесног изопачавања. 

Субјект овог култа обожавања „живог свеца“, дакле, неке врсте пожурело посрнуле тотемизације, симболичког живота пре стварне смрти аутора, није настао одмах по објављивању првог издања књиге 1969, него тек двадесетак година касније

за тему књиге бива проглашен  (српски) национализам, а на паланачки менталитет бивају натакнути националистички мотиви ратовања за Велику Србију

увиђа се импозантан број аутора који своју анализу или поглед на дело базирају свега на првих неколико страница Философије, а понекад и само на реченицама са њене прве стране.

У Философији паланке нема ни трага од речи национализам, тог другосрбијанског накнадног инпута

Image

(Ван-феноменолошко читање Философије паланке)

Радомир Константиновић (1928-2011), српски књижевник и филозоф, најпознатији је по својој књизи Философија паланке. Толико познат да ту постоји једна повратна спрега у којој је концепт аутора који својим идејама исписује књигу, брутално замењен концептом у којем је туђа интерпретација књиге готово неповратно затворила означитељ имена и презимена самог аутора. Ту интерпретацију зовемо означеним, а оно је везано за представу коју уобичајено имамо о овом делу и аутору, чак и данас 2013. у Србији и региону. У таквој ситуацији не говоримо више о аутентичном значењу и правилном разумевању, него о једној наметнутој, свеопштој блокади која функционише као наменски симбол. Радомир Константиновић и Философија паланке таквом фабрикацијом лакановског Другог учињени су неодвојивим и измиксованим да се више не зна шта је он без ње, нити шта је она без њега. Мој посао је да овде изнесем у чему се састоји ова разлика, како у пракси, тако и у филозофској теорији, под којим мотивима је стварана и шта је оно што остаје када се она одстрани.

Политичке околности кривотворења

Два нивоа – идеје аутора у књизи и њена рецепција у времену које је дошло након њеног издавања – непрестано се морају комбиновати и држати на оку како би се имало у виду шта је оно што је вишак, а шта оно што је мањак, где тачно долази до фалсификације и несвесног изопачавања. За почетак, морамо рећи да, у том смислу, све време постоји изопштеност аутора и његова маргинализација у стварном, културном животу, док, са друге стране, његова књига одједном, под утицајем одређених политичких прилика, почиње да налази читаоца који ће јој одредити судбину и ударити печат на аутора још за време његовог живота. Тако је књига као торнадо увукла овог повученог, и човека најмање заинтересованог за то да буде предмет обожавања у поље у ком више неће бити маргина него центар целог једног света, чак дефиниција његовог смисла. Но, тај врли нови свет исто тако никада неће дозволити аутора без књиге која диктира шта је заправо он, а посебно не ону врсту њеног читања и интерпретирања које би могло сам тај свет који га на такав начин уздиже да поруши или макар учини упитним. Радомир Константиновић у том свету, као особа, као мисаона индивидуа, и даље је био сам, али су сви други имали њега баш онаквог какав им је требао.

Субјект овог култа обожавања „живог свеца“, дакле, неке врсте пожурело посрнуле тотемизације, симболичког живота пре стварне смрти аутора, није настао одмах по објављивању првог издања књиге 1969, него тек двадесетак година касније, након чега ће добити потпуно другачији замах. Тај свет који ће у свој центар ставити Философију паланке и који ће настати као реакција на један други немили свет у јеку постјугословенских ратова, заживеће искључиво као један анти-свет, свет референтан на онај први и који постоји само ако постоји тај први са злочинима у њему. Тај други, реактивни, несамосталан анти-свет назван је Друга Србија коју је Константиновић дефинисао баш тако – референтно и без икакве аутономне структуре – просто као Србију „која се не мири са злочинима“ (ГСУН, 47).

Од тог тренутка, ова књига постаје својеврсна полупрозирна Библија Друге Србије, она добија нови и, испоставиће се, никад чвршћи дискурс који је имао за циљ да понуди једноставнији кључ читања и разумевања него што га књига заиста има. По том симплификованом кључу она се разуме као нека врста готово „пророчанске“, ингениозне антиципације за све што се десило деведесетих, за тему књиге бива проглашен (српски) национализам, а на паланачки менталитет бивају натакнути националистички мотиви ратовања за Велику Србију.[1] За овај анти-свет, у принципу, оно националистичко и паланачко постаје све оно што је део првог света, Прве Србије, а књига се углавном чита и разуме као феноменологија тих људи, њиховог менталног склопа, дакле, неких који су потпуно другачији од „нас“, или од којих се макар „ми“ из анти-света трудимо да се разликујемо.[2]

Анти-ратни ангажмани аутора, оснивање и његово постављање на чело Београдског круга 1992, веза са Сарајевом, градом под вишегодишњом опсадом, такође постаје одговорна за једно велико сједињавање свих ових момената у, наводно, идеје потекле из Философије паланке. Међутим, у то најгоре време етничких сукоба, и самом Константиновићу, који је дозволио да га „извичу за првог шефа“ (135), примивши на себе цену да можда теоретско-филозофски не буде схваћен, али да зато макар у пракси буде у стању да на некога утиче, била је, по свему судећи, сасвим јасна та нужно склепана и вештачка природа анти-света Друге Србије, коју је још 1989. године изразио познатом реченицом на једном скупу у Сарајеву: „Криза је велика, наши изгледи су, дакле, велики.“ (30)

Ту је реч управо о том, у основи паразитском, једнократно пројектном односу овог анти-света у односу на свет такав какав јесте, а изгледи о којима говори тичу се просперитета делања тог анти-света и сурове чињенице да он постоји само као репулзија од стварног света и само на рачун недела и несрећа у њему. Анти-свет је реакција на трагедију која је и сама трагична. Изгледи за такав свет пропорционално су већи што су злочини већи и што је стваран свет, та реалност коју је Константиновић називао „чудовиштем“, страшнији. Тек прихватање чињенице овако негативне – и изнуђено неизбежне – фаталистичке позиције Друге Србије, тј. Константиновићевог субјекта, могла би бити увод у шире, до сад углавном цензурисано разумевање Философије паланке.

Како су искориштене потешкоће у читању и разумевању

Ако све ово именујемо за политичке околности кривотворења напрема оном што заиста стоји у на овај начин „култној“ књизи, другу групу околности, и ништа мање згоднију у погледу кривотворења, чиниле би неке од карактеристика саме књиге. На првом месту, то је начин на који је написана, јер је она у најмању руку непрозирна, неконзистентна и исказана неразумљивим, непрегледним стилом – рекло би се, херметично приватна и дневничка. Везано са тим, велика расправа би се могла отворити око тога да ли је она уопште институционално-академски филозофска; књига није систематична него находно деривативна и варирајућа, нити је у било ком смислу строга и научна, него самоперпетуирајућа и медитативна. Она чак нема ни посебну целину, него је у извесном смислу неограничено инкрементална, нерасплетива (не садржи ниједну фус-ноту, а референци на утицајна имена, или чак било која лична имена, у тексту готово да и нема). Чињеница јесте да би оваквом формом студент било основних, мастер или докторских студија филозофије тешко могао да задовољи прописане стандарде, јер је она, пре свега, једна приватна форма.[3]

У таквој непроходности, која нагони на помисао како је једино аутору, ако је уопште и њему, јасна свака реченица, наслов, па чак и комплетна поглавља, настају невероватна кривотворења потпомогнута опет спољњим притиском политичких дешавања која врше функционално-идеолошка потискивања и селекцију битног од небитног. У том смислу, овде треба имати у виду феномен да нејасноће у рецепцији извесних аутора-симбола у одређеним ситуацијама не морају нужно да раде против њих, него врло често баш у њихову „корист“, чинећи да достигну невероватну величину, један индигнирани статус веома близак обожавању баш на основу тог вишка који остаје доминантно нејасан, што је свакако био део процеса симболизације Радомира Константиновића. О тој формули сведочи још она стара парафраза Сократове реакције на читање Хераклитових дела – све што сам успео да разумем добро је, а оно што нисам вероватно је још боље![4]

Поштено би било признати да највећи филозофи свих времена најчешће не постају највећи на основу оног што се код њих сматра схваћеним, него баш на основу оног неразумљивог вишка који подстиче имагинаризацију о њиховој несводивој интелектуалној величини. Прави пример за то је рецепција Хајдегера, и колико год се писало, откривало и разјашњавало, тајно (академско) правило у оваквим ситуацијама било је да се увек остави нешто отворено, некакав недетерминисани вишак који би и даље лебдео у ваздуху, све у циљу да се не оскрнави свети тотемски симбол. Штавише, врло често се баш оно што се не разуме погрешно третира као изворна филозофска бит, нешто без чега се не може ни задобити пропусница за статус филозофа. У томе би се састојала основа култа књиге Философија паланке у оном њеном делу који долази од ње саме, као додатна олакшица на већ актуелне прилике кривотворења.[5]

Када се тако чита зборник текстова „Глас савјести у невремену“, који представља уобличени транскрипт са семинара у Сарајеву 2001. у част (присутном) Константиновићу, увиђа се импозантан број аутора који своју анализу или поглед на дело базирају свега на првих неколико страница Философије, а понекад и само на реченицама са њене прве стране. Прву трећину зборника, пак, чине све сами кратки хвалоспеви, набијени углавном емоцијама које потичу од идеологизованих политичких прилика, који више подсећају на комеморацију покојнику, народном хероју Друге Србије док он, узгред буди речено, седи жив и ћутљив у једној од столица. Но, аутор ту и јесте мртвац и то увелико распаднути јер тад већ има најмање десетак година како је његов симболички живот неупоредиво важнији од оног реалног, а тиме и како су парцијално идеологизоване идеје важније у односу на све о чему се у његовој књизи доиста ради.[6]

Филозофско-теоретски оквир књиге

Враћам се поново њеном стилу и отварам питање да ли је он морао бити такав какав је. Аутори на овом семинару спомињу утицаје Хегела, Маркса, Хајдегера и Сартра, али њена права тема није ни у једном конкретном имену, филозофу, него у методи која циркулише дуж читаве књиге, у једном менталном пројекту заједничком за многе филозофе прошлог века од Едмунда Хусерла па на даље – у феноменологији. У том смислу, Философија паланке је чисто феноменолошко штиво, а судећи према стилу и садржају књиге који се овом методом увек стапају у једно, она је херметично-приватни феноменолошки оглед написан у покушају овладавања одређеним појавама којима је мисао тадашњег Константиновића била преокупљена.

Такав оглед примењен је, не искључиво у вези са неким или нечим сасвим страним, јер то по феноменолошким принципима никада није ни могуће, него је примењен и тестиран на самом себи. Спољњи феномени уведени у трансценденцију постају предмети који су на тај начин увек-већ моји и који и поред свог „спољњег“ порекла говоре заправо највише о мени. Оно „спољно“, које је на неки начин за те потребе заграђено, провизорно и тиме вештачко, тако престаје да буде оделито. Зато језик Философије постаје самодемонстрација сопствено идеираних предмета у аутохтоној феноменолошкој трансценденцији у којој су поједине, исто тако „спољашње“, норме стандардног изражавања, правописа, навикле употребе и функције речи, појмова, синтагми и кованица, уобичајеног реда речи у реченици, дужине реченица и пасуса, и најзад, крилатице попут „пиши као што говориш“ у мањој или већој мери занемарене и суспендоване.[7] Не постоји ниједно друго правило писања осим мишљења које је идеирање, а камо оно води и у чему ће се завршити, не може се тачно знати, нити је битно, јер важно постаје само то што субјект свевремено мисли да је у неком свом трансценденталном пољу, хоризонту који му уноси једнак смисао у сваки идеирани феномен и са њима чини тзв. „свет живота“.

Управо тако се ризикује својеврсно иживљавање над читаоцем какво је на делу и у Философији паланке. Из тог разлога се такви огледи сврставају пре у приватно, интимно и дневничко власништво јер се односе на један међуход, на интелектуалну адолесценцију и вежбу која се у данашње време најчешће ни не обелодањује, јер значај има само за субјекта који га пише, док га пише, и ни за кога другог. То су оне књиге у којима се о себи пише као да то јесмо и истовремено нисмо, баш онако како је Сартр дефинисао човека. Могло би се рећи да, у том смислу, намена „култног“ Константиновићевог дела на првом месту уопште и није било његово јавно објављивање. Тиме је аутоматски јасно и зашто не поседује никакав други избор, осим да неминовно, пошто је дело објавио, остави свог читаоца на милост и немилост несводивом вишку неразумевања и будућег кривотворења.

Све ово говори да ће се у својој књизи, која је својеврсна нарцисистичка показна вежба за њега самог, аутор борити са стварима на начин да ће у једном моменту сама та борба почети да се указује као исфабрикована и вештачка, јер је у бити само једна анти-борба која ради на укидању саме себе у анти-свету, истовремено жестоко проклињући и желећи да се отараси оног „анти-“ које је читаву ту борбу и подигло. Тако ће се контекст паланке, постепено како књига одмиче, од модела који критикује њено ментално стање, тзв. дух паланке, преокренути у критику менталног стања сваког субјекта који буде покушао том духу паланке да се одупре, јер не може да је укине услед самог начина на који је испрва покушао да је постави – да су тамо неки други, а не „ми“, њени припадници.[8]

До разоткривања вештачких основа долази се унутар саме феноменологије која је сваки предмет покушавала да начини интенционалним, што значи свесним, и да такву трансценденталну свест форсира као идентификациони гарант субјекта да је другачији у односу на оне у паланци, тј. оне у природном, „вандалистичком“ ставу. Свест која подразумева бескомпромисно настојање да се одржи тај анти-став према паланци, чак по цену свог и живота других, учаурена у чисте феномене самоогледања, након одређене границе испоставља се као нешто неочекивано сагорело, бесперспективно – несвесно и празно – које прецртава тог субјекта свести и враћа га назад право у средиште свих критикованих особина из паланке.[9]

Чињенице које се игноришу

У Философији паланке нема ни трага од речи национализам, тог другосрбијанског накнадног инпута, него је непрестано у центру комплексност коју у субјекту изазива феномен паланке и њеног духа. У почетку, чини се да је паланка нешто супротстављено субјекту, да кочи и саботира његову субјективност коју Константиновић врло често изједначава са индивидуалношћу. Она је тада готово непријатељска, са „оне стране“ онога што би, наиме, требало да буде, али само дотле док изостаје одговор на који начин покушај критике једног таквог свеприсутног феномена утиче на самог критичара, онога који пише књигу, докле год се не зна где је он наспрам свега што критикује; да ли његова критика подразумева нужно да он то није, или сасвим супротно, да тим критиковањем критикује уједно и себе.[10] У том смислу за паланку се везује појам ван-субјективности, али то онда не значи да је паланка и ван субјекта, него да субјект у својој бити можда носи у себи нешто посве ван-субјективно, нешто страно или у опозицији са оним чиме се покушава одредити и представити.

Тако је и појам света супротстављен паланци; свет је отворен за сваку промену, различитост, уважавање и разумевање, док је паланка изолована, затворена, конзервативна и нетолерантна. Ни то ипак не значи да паланка није део света, него да субјект, колико год се трудио да буде „светски“, носи у себи оно паланачко ван-субјективно, оно изоловано и повучено у само себе, које га инхибира да се у том свету оствари на начин који је замислио. Али тај свет без замисли о таквом остварењу, о чистим феноменима који не би инхибирали, ни не постоји. Он постоји, дакле, само као једна пројективно желећа категорија – ако и само ако у жељи стоји једна анти-паланка. Свет субјекта који наспрам себе заговара постојање некаквог анти-света, тј. паланке, и сам постаје анти-свет, исти онај хабитуални „свет живота“ настао у вештачењу стварности.[11]

Дакле, третирање централног елемента (паланке као шупљине у субјекту) за нешто непријатељско и непожељно, јер је исти очито предмет израженог незадовољства самог аутора, јесте сâмо то, горе наведено, трасирање феноменолошке методе, борбе свим расположивим „анти-“ средствима при којој субјективност, у свом прецењеном трансценденталном радном амбијенту, доводи субјекта до стања да безрезервно верује да је ван-субјективност ствар само тамо неких других. Једино тад може бити призвана потреба за онтолошком разликом, у циљу да би се паланка могла окарактерисати као нешто хајдегеровски пред-онтолошко, или према Хусерлу, природним ставом.

Ако се сад обрати пажња на то шта све Константиновић трпа у ову пред-онтолошку, тј. онтичку врећу за смеће, онда то опет није ништа везано за национализам, барем не за оно што данас подразумевамо под њим, него је то критика свега што су управо и феноменолози, егзистенцијалисти критиковали у уводима својих дела – понајвише позитивизма (детерминизма, психологизма и биологизма) и реализма (рационализма, емпиризма). Када се томе још придодају нпр. разделбе доживљаја од сентиментализма,[12] ирационалности од трезвености,[13] рефлексије од догађаја,[14] очито је да Константиновић реферира на незадовољство према банализовању које постоји на свим просторима, а које се у његовом простору највише кристалисало у малодушности међу људима коју је производила корупционашка бахатост елите, у коју је склизнула идеологија једнопартијског комунистичког система, чему су уследиле демонстрације ’68.

Да би се супротставио, аутор не изузима чак ни афирмацију субјективности кроз религију, критикује последице начела атеизма, доследности и противи се једнодимензионалном,[15] неисторичном карактеру ван-субјективности (ФП, 38). Он апелује за мрачну и мистичну „Ноћ“, а удара по јасном и светлом „Дану“. До ове тачке, Философија паланке, рекло би се, делује као права дисидентска књига коју су са подједнаким интересовањем могли да читају нпр. Драгољуб Мићуновић, Михајло Марковић и Добрица Ћосић. Паланка – то су у књизи „комунистички службеници“, што значи готово сви.

Међутим, прелом у тумачењу се најјасније уочава онда када се у игру уведе појам изгредништва, дакле, када субјект егзистенцијално покуша да се супротстави духу паланке. Од тог тренутка у књизи више ништа дефинитивно не иде једном трасом, иако се због херметизованог, хаотичног набацивања, увођења разноразних „нестандардизованих“ појмова, без очите везе са неким већ постојећим филозофским дискурсом, чини да се све време само врти једно те исто. Најпре се изгредништво дефинише као последица колизије засебног и отвореног света, ван-субјективности и субјективности субјекта вођеног имагинарним циљем, или преведено – као сукоб између реалности и очекивања (69-71). Да би се разбила доследност која чува паланку затворену према свету (дакле, избило из природног става), неопходно је својеврсно изгредништво (дисидентство), али оно је као једини начин недоследности уистину „доследност доведена до краја“ (74). Шта је ово ако не признање да и анти-свет баш као и реалан свет покреће тај исти дух паланке. Како књига даље до краја тече, види се да Константиновићу оваква и слична ауто-суочавања постепено постају најбитнија.

Логика паланке у Декартовој смрти

Тек ова свест је максимум феноменолошке идеологије, у овом смислу – философије паланке – јер паланка, то је сад и „ми“ и „они“. У ауторовом аутобиографском есеју из 1996. овај однос још јасније је замењен у и „ја“ и „ти“. „Ја“, то је, наравно, опет Константиновићев субјект, а „ти“ се овога пута односи на Оца, како оног биолошког, мртвог оца од самог рођења детета од којег се преза и са ким се не жели имати ништа заједничко, тј. на ван-субјективност, тако и оног симболичког који мање или више успева да ми произведе идентитет, тј. на субјективност субјекта-сина. Цео есеј је варирање овог односа преко фигура као што су Декарт, Паскал и Монтењ, где се неке од њих тумаче да су више на страни оца (Декарт), а друге на страни сина (Монтењ), кад треба имати у виду да то тумачење уједно врши и један од кројача овог односа – син.

Слично као и у Философији паланке, субјект свести се одупире Другом, правећи себи адекватније Друго, увлачећи га у своју интерсубјективност и ту га разређује и разблажује преко већ објашњеног процеса феноменолошке редукције. И овде су привидно супротстављени субјект и његова ван-субјективност, али је овога пута свест да је то само привид сам патос писања, за разлику од Философије, писане готово тридесет година раније, где таква свест тек резултује у једва помиривом откровењу да анти-свет субјекта не може да побегне од света, тј. да не постоји никаква реална шанса да се дух паланке избаци из себе.[16] Фигура Монтења је овде у служби те пројективно-желеће, имагинарне компоненте према којој се управља анти-свет, производећи сопствени идеал-пројекат, али која сваким часом све више одумире суочена са чињеницом да у огледалу проналази све веће количине оног паланачког, оног Очинског, оног испрограмирано-строгог, позитивистички-бруталног малодушја из Философије, цонтрол-фреак-а Декарта. Но, не само што таква фигура одумире, њено постављање у старту и чини да цео овај процес „анти-“ кампање пропадне, да субјект свести пропадне у својој желећој, трансцендентално интенционалној субјективности.[17]

У Декартовој смрти, аутор је већ потпуно исфрустриран што је отклон од оца (биолошког) помоћу којег се трудио да изгради себе као пројекат промашен, али не из разлога што се превише трудио, већ зато што га поље на ком се тим трудом ради на себи уопште не имунизује од поља (симболичког) Оца, тј. Декарта, читавог ауторитарног склопа који га је у суштини угњетавао, и који ће га угњетавати, тј. кастрирати док је жив.[18] Тренутак када отац умире карактеристичан је управо по томе што стална претња и подсетник да је субјект увек и само син контраверзно не ишчезава, да се смрћу оца суштински ништа не мења, да се агонија наставља. Субјект је део паланке исто колико и отац, а трасу његовог развоја не поставља никаква феноменолошка редукција, никаква интелектуална иницијација, јер је таква увек унапред већ укључена као јемство Оца пошто је постављена против њега. Субјект је, дакле, структурално сав у односу према Оцу, нема ничег ван тога, ничег што би аутентично било субјектово а да то већ није паланачко. Нема хусерловски обећаних чистих феномена, нема ничега што је кроз имагинацију желело да буде ослобођено „охолим“ рафинирањем Другог.[19]

Зашто анти-национализам скончава у национализму

Да је којим случајем Философија паланке била написана деведесетих година, повод за њен садржај не би више био комунизам, већ национализам гуран под окриљем социјализма, али би права тема свакако остала непромењена – субјектов фундаментални однос према паланци, или архаично речено, према његовом не-бићу. Зато ова књига нема директне везе са национализмом, а индиректна се може тражити само преко оног што је њена централна тема – стога, никако на начин што ће се иста у целости заобићи и потиснути. Управо ово задње је учинила Друга Србија када је створила култ око аутора и његове књиге, јер је, ауторовим речником, субјекта разумела само кроз његову субјективност.

За Константиновића, пак, показао сам, субјект – и овде треба нагласити – ма који субјект састоји се од све самих јалових покушаја (феноменолошких) субјективација самог себе, док је све време у самом његовом средишту, заправо, нешто сасвим различито од њега – ван-субјективност, што није ништа друго него пресликан Фројдов концепт несвесног.[20] То значи да субјекта одређује баш она ствар која га непрестано спречава да буде оно што би понајвише таквим пројектом желео. У тај ентитет, субјект, пада и сама Друга Србија као онај изгредни субјект који је критикован у Философији, субјект који је идолатријом овог дела и његовог аутора, поред прокламованих непријатеља међу протагонисте духа паланке неизбежно сврстао и себе. Константиновић, дакле, у амбијенту Друге Србије, у пасивном стилу поново подузима пут пропасти о којем је већ писао много година раније, а патолошка веза света и анти-света у кривотворењу његове мисли, па тако и национализма и анти-национализма, потпуно се данас прећуткује.[21]

Тај пут пропасти уписан је у саму феноменолошку методу. Њена стартна поларизација на дисквалификујући природни став са једне и преферирајуће трансцендентално поље идеирања са друге стране, као услов за конституцију сваког субјекта направила је највише проблема њему самом. Већ на том потезу оно лакановско, психоаналитичко Реално које раздире свакодневицу симболичког поретка, а то су у случају Друге Србије ратови, страдања и пре свега злочини, нема другог начина него да буде кривотворено у трансценденталном пољу сада као егзистенцијални, сартровски Други, дакле, као неизоставни елемент неког новог нужно симболичког живота тог субјекта по називу Друга Србија.

Тако уведени Други више није нешто што раздире сваки смисао, какав је реални учинак којем доприносе ратне страхоте и доживљаји за које је немогуће припремити се, него, сасвим супротно – нешто што за овог субјекта, у том смислу, первертирано рађа сваки смисао постојања и уноси му дах живота. Такав Други постаје мотор Друге Србије и од његовог одржавања и сталног подгревања, тј. реактуализирања зависи и њена трансценденција, остварење њеног „чистог“ пројекта. Субјект овим процесом тако бива заправо неповратно заштићен, паланачки изолован, премазан кремом са високим заштитним фактором како би себе сачувао од реалног ефекта ратних страхота, којег трпе остали. Он развија зависнички одбрамбени механизам назван Друга Србија јер након тога више ни на један други начин не успева да живи.[22]

Међутим, егзистенцијалан захтев да такав Други остане мумифициран и конзервиран изазива то да феномени у времену – годину, две, десет, двадесет година – субјектови интенционални предмети свести константно, ако треба и из пепела дижу ову ван-временску матрицу Другог, који мора бити катастрофалан само да би егзистенција за тог субјекта и даље имала смисла. Овај процес ван сопственог симболичког миљеа, а то значи ван трансценденталног поља, у вези Друге Србије почиње да се сагледава као нацификација првобитног пројекта „анти-национализма“ и као њено сагоревање у ауто-национализам, где је јединица мере колективитета она сама и нико више. То данас доводи до раскорака у перципирању стварности оних који су били под тим заштитним пројектом у односу на оне који то нису и, одједном, они који нису почињу да виде више од оних који јесу. Управо је то тачка у којој би, као што је на својој кожи, па и неколико пута изнова, осетио Радомир Константиновић, тај демонстратор феноменологије која изједа саму себе, требало да се деси да субјект буде приморан да сам себе, као комплетног феноменолошког субјекта, стави у предмет, да се појави сазнање о паланци која је у свима нама, о свим апоријама овог „анти-“ пројекта и коначном одбацивању такве врсте живота.

Остаци Друге Србије, нажалост, још нису успели да у основи елиминишу свој егзистенцијално-есенцијалистички дискурс, не ублажавају ратничку реторику, не мењају боју свог радио-гласа и дижу нове ратне фронтове, призивају нову врсту жртава, називајући све то „здравом критиком“. Настављају да воде рат „другим средствима“, да избегавају себе, пројектујући оно што сами раде у тог, и даље истог као на почетку, вечитог, Сартровог пакленог Другог.

Скраћенице за литературу:

ОДСРК – О Декартовој смрти Радомира Константиновића, зборник, Радио б92, Београд, 1998.

ГСУН – Глас савјести у невремену, зборник, Ревија слободне мисли, година ИX, број 41-42, Асоцијација независних интелектуалаца Круг 99, Сарајево, 2003.

ФП – Константиновић Р., Философија паланке, Откровење, Београд, 2010.

ДС – Константиновић Р., Декартова смрт, Агенција „Мир“, Нови Сад, 1996.

[1] За пример видети текст Раде Ивековић „Агонија језика отвара очи“ и делове: „Гледајући ретроспективно, Константиновићев значај порастао је с обзиром на догађаје који су се збили у задњих десет година појавом национализма и ратова на Балкану. Његова књига Философија паланке издана пуно прије догађања о којима је ријеч, постала је незамјењиви теоријски оријентацијски оквир, досад највјеродостојнији. Но био је потребан рат да би безлична генерација не-субјеката без идентитета схватила да књига заправо говори о њој.“ или мало даље: „Увођење неких појмова Константиновића чија је књига Философија паланке теоретско предвиђање југославенског расплета (скоро тридесет година унапријед!), захтјева терминолошка разјашњења.“ (ОДСРК, 218-9)

[2] Тако је термин Прва Србија само део поступка интенционалне поларизације којим руководи самопроглашена Друга Србија, тј. такав је за овакве „анти-“ потребе ништа друго него нужан.

[3] Са таквом формом-водиљом може се замислити ситуација да професор Увода у филозофију на првом испиту обара уз образложење: „Не можете, колега, да говорите као да све вадите из малог прста.“

[4] Зденко Лешић у тексту „Човек који се не мири“ тако готово пресликава ову Сократову реченицу када говори о осмотомном делу Биће и језик: „Нисам у могућности, нити сам онда био, да синтетички сведем прави смисао тог Константиновићевог есејистичког подузећа. Али сам увјерен да у српској књижевности и у њеном метајезику нема капиталнијег дјела.“ (ГСУН, 118)

[5] Може се извући закључак да ову књигу уопште ни не продаје њена филозофска садржина, него искључиво симбол који је од ње за анти-ратне потребе направљен. Са својих осам издања до сада (пет након распада СФРЈ) то би је чинило једном од најнечитанијих књига на другосрбијанским полицама. Зато је њена потражња, парадоксално, у обрнутој сразмери са њеном читаношћу и разумевањем.

[6] У зборнику се на неколико места тврди да Константиновић, осим кратког уводног излагања, није прозборио ни речи да би коментирао садржаје који су покушали на овај или онај начин да кажу нешто о њему или његовим делима. У оваквом намештају, чији је део прихватио да буде, може се замислити колико би несувисло и било да је било шта прозборио. Свака реч несумњиво би ишла на штету и подривала имагинаризацију која је таложена у међувремену, па и њега самог који и није ништа друго него неко ко је још давно прихватио да не буде њен подривалац.

[7] У прилог томе, али ипак са еминентно феноменолошко-естетичке позиције, говори у свом тексту „Беспримјерна авантура мишљења и језика“ и Стеван Тонтић: „Реченица Константиновићева претварала се у авантуру мишљења и именовања чулних сензација и вибрација интелекта, у мисаоно-језички процес који не може и неће да се „разријеши“ у некој коначној одредби или суду, у прекиду или застоју означеном тачком. Понесена и шибана импулсима „одоздо“, немиром саме егзистенције која неумољиво тежи ка језичком оваплоћењу, а вођена „одозго“, радом ауторефлексивне, обликотворне свијести, Константиновићева реченица живи од овог противрјечног гибања и разгибавања страсног говора егзистенције и страсти поимања као саме језичке артикулације. Константиновић се клони сваке лако нађене мисли и лакоће израза; његов језик рађа се из напора савлађивања отпора који никад неће бити до краја савладан, јер управо оно „неизрециво“ даје достојанство напору изрицања, јемчи за тајну и бића и језика, тајну од које живи сав говор пјесништва.“ (ГСУН, 103-4)

[8] Приметно је да је управо по овом кључу Константиновић анализирао и српске песнике у својим Белешкама, које не сврставам у саму Философију и које су само увод у оно што следи у његовом капиталном делу Биће и језик. Циљ је заправо био показати на који начин се који од песника батрга против духа паланке, дакле, против онога што је неизбежно саставни део сваког од њих, а не напросто да су сви они под некаквим „лошим“ утицајима паланке, или да су, пак, успешно избегли да буду њен део.

[9] Да је Константиновић константно био насукан у овај ћорсокак и прегнантно свестан тога говори и однос два насловна означитеља његових текстова укључених у поменути зборник: „Живети са чудовиштем“ и „Животиња моје људскости“. У првом чудовиште представља тај страшан свет препун злочина и који се карактерише као не-свестан („Свест и чудовишност су непомирљиви“), или термином из Философије паланке, ван-субјективни, док је субјект, пак, вођен свешћу и бунтом према таквом свету, значи, вођен анти-светом. У другом, то чудовиште, тај исти свет постаје животиња моје људскости, дакле, чудовиште је у самом средишту свега што сам сматрао за субјекта, тај реактивни анти-свет постао је исти као и свет којем сам се супротстављао и он је тај који сада проговара из мене. (ГСУН, 135-8)

[10] Занимљив је начин на који се у тексту Ласла Вегела „Други свет“ уводи у примисао да се појам паланке не односи само на неке, већ на све субјекте без изузетка, као и да чини њихову основну бит: „Када је објављен мађарски превод (Философије паланке, И.К.), управо су интерпретације наслова пружиле нова, плодотворна упоришта за разумевање дела. Наиме, критичари овог дела, у инвентивном преводу Викторије Радић, указали су на околност да у овој књизи није реч о унутрашњости (мисли се на супротстваљеност провинције и центра, И.К.), него о оној провинцији која је дубоко укорењена у нама, односно о „суштини наших корена“ – ма где живели. Због тога би радије, уместо паланке у наслов ставили један грубљи термин који, на мађарском, поред провинцијалности значи и у егзистенцију инкорпорирано варварство, просташтво.“ (ГСУН, 51) Требало је, дакле, да књига доспе у руке неких који нису били оптерећени (српским) анти-национализмом, да би почело да се назире оно што припадници Друге Србије нису дозвољавали и не дозвољавају да се пробије.

[11] Овај препор, амбиваленцију, зависност анти-света од субјектове пројекције Константиновић ће изразити тек крајем књиге реченицом: „Свет је колебање духа између паланке и света“ (ФП, 161).

[12] Сентиментализам је представљен само као симулација доживљавања, још једног врло битног феноменолошко-естетичког оперативног термина (21).

[13] „Највећа илузија паланке је она о апсолутној трезвености“ (130).

[14] „Што је мање субјекта, то је више догађаја“ (154).

[15] Однос Константиновића према паланци упадљиво подсећа на онај франкфуртске критичке школе (заправо неофеноменолошке) према технократији, изражен нпр. у Маркузеовој књизи „Једнодимензионални човек“. Јасно је да и тај симптом долази од заједничког феноменолошког језгра – од Хајдегера и технократије као вулгарно негативног појма који из разлога скучености и крхкости сопственог провизорног анти-света ремети, или макар угрожава бит бивствовања ту-битка.

[16] Да су се улоге у односу на Философију промениле и изоштриле говоре и следећи делови: „Хтео бих да цркнем као животиња, ако је истина да „животиња заправо и не умире“ (Кјеркегор, Појам стрепње; „Животиња не умире, она скончава“, – Хајдегер, Ствар). Монтењ ваљда није могао да каже за животињу да скончава, а не умире: за то је потребна она охолост коју Монтењ није имао, Монтењ, који се није осећао вишим ни од кога, чак ни од животиње. Али жалио је што глава разумна човека не може да прими животињску безбрижност, жалио је што не може да липше као животиња (а не да умре као Хајдегер); жалио је што, пред смрћу, не може да се сакрије под телећу кожу, кад не може да се увуче у себе као корњача (радије, дакле, корњача него Хајдегер?)“ (ДС, 53). Од живота, који од рођења није ништа друго него умирање, правити трансценденцију, тј. феноменолошко бивство-ка-смрти за Константиновића, који би као Монтењ желео да сконча попут животиње, да га смрт погоди напрасно док сади купус у недовршеној башти, сада изгледа као проклетство, као охолост коју субјект спроводи над самим собом у виду самолинчовања.

[17] Ево шта каже аутор о томе 2002. године: „Не верујем у свест која није интенционална. Не ниподаштавам пројекте. Хоћу само да кажем да личност јесте личност само ако превазилази сопствене пројекте. Ако нема личности без пројекта (програма), то још не значи да је личност сводљива на програм. Хоћу да кажем да личност не може да се редукује на њену мисао или, још одређеније, да егзистенција не може да се затвори ни у какву идеју. Апсолутни тријумф програма (идеје) јесте смрт личности.“ (ГСУН, 58)

[18] Тако Бранка Арсић каже: „Мислим да је заправо проблем следећи: да се онај ко пише у овом тексту, или онај ко говори „ја“, окреће Паскалу као једном Монтењу који има искуство неуспеха декартовског пројекта. Али он то пише из једне већ промашене, већ истрошене позиције унутар које је он сео живот био, у којој је структуриран, која га је произвела. А произвела га је баш као декартовца. То је, дакле, један начин на који производи отац, било који отац, просто, отац је на том месту увек Декарт. На том је месту рационалност, морал, закон, норма, итд…. Пише неко ко пише као Декарт, ко неповратно већ мисли као Декарт, ко не може да не буде више Декарт, са једном невероватном жељом да постане неко други, дакле да престане да буде Декарт, да усмрти Декарта. И пише у једном тоталном очајању што је заправо сео зивот провео као Декарт … Мислим да је овде у питању једна страшна испостава рачуна оцу, да је овде заправо у питању једно свођење рачуна у коме је онај ко своди рачун и онај ко говори ја… у једном ужасном мањку, односно минусу, у тренутку у коме се тај рачун своди и у коме, дакле, из тог минуса, из тог очајања што борави у самоидентитету, страшно забринут за ред и за структуру и за логику, итд., испоставља један ненаплатив рачун Декарту, односно оцу, зато што је сам произведен у Декарта, односно у оца.“ (ОДСРК, 32-3)

[19] „У Константиновићевој књизи понављање је најпре употребљено као одбијање реалности, зато што се она подудара с очекивањима Другог, а потом као понављање те реалности. У аутобиографију Другог, у чисти дискурс, субјект бежи од одговорности за живот, бежи у причу о оцу. Аутобиографија је зато прича о путу од оца до оца. Нема, према томе, аутобиографије сина, постоји једино аутобиографија оца, Другог“, наводи Радоман Кордић (170).

[20] У додатку Философије под насловом „Зло као одбијање зла противречја“ Константиновић одређује сада појам зла на веома занимљив начин: „Зло је немоћ и немирење са том немоћи свести да постане ван-свесна свест.“ (ФП, 305) Дакле, реч је о контраверзном прихватању, мирењу, које феноменолозима у старту не може поћи за руком, са сазнањем да у центру субјекта није она интенционална свест како су мислили, него нешто њој потпуно страно и све време занемаривано – ван-свест, тј. несвесно. Зло тако постаје упорност, тврдоглавост којом се ово не прихвата.

[21] Шкотски психијатар Р. Д. Лаинг, један од родоначелника покрета анти-психијатрије, иначе под великим утицајем егзистенцијалистичке феноменологије, такође је запазио патологију у ономе што се у овој методи одређује трансценденцијом. Називао ју је својеврсним „путовањем“ (јоурнеy) тамо и назад, и сматрао је јединим начином на који се психоза (шизофренија) може лечити, одређујући је као пролазак психозе кроз саму себе. (Лаинг, Р. Д., „Политика доживљаја“ у Подељено ја; Политика доживљаја, Нолит, Београд, 1977., стр. 276-8)

[22] У истом смислу и отац феноменолошке филозофије, Едмунд Хусерл, изјавиће ону познату реченицу на прослави свог седамдесетог рођендана: „Ицх муссте пхилосопхиерен, сонст коннте ицх ин диесер Wелт ницхт лебен“ (Морао сам да филозофирам како бих могао да живим у овом свету, прев. И.К.), Ђинђић З., Мелчић Д., „Историја, криза, наука, и „свет живота“ у филозофији касног Хусерла“ у Хусерл Е., Криза европских наука, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991, стр. 395.

http://dvogled.rs

17 mišljenja na „Иштван Каић ШТА ЗАПРАВО НЕ-ПИШЕ У ДУХУ ПАЛАНКЕ

  1. Да ли је паланачки менталитет – или високопарно филозофија – када Константиновић „седи и ћути“ на антисрбистичким састанцима, пуштајући јадан да га ти кружоци „погрешно тумаче“?

    Хераклитски, нема шта. А да да ли је и „неограничено инкрементална“, не знам, намерно сам лењ да узмем лексикон. Да ли је ово то:

    „Момент заблуде, као момент којим не-ред (будући ред) долази у сукоб са редом (садашњом истином), овде искључен зазором од могуће преваре и трагедије која се, овом духу, чини увек као дело једне не-разумности (не-разборитости, не-трезвености), јесте онемогућен тако што је његово онемогућење у ствари омогућење памфлетизма као привидне трагедије, односно као сукоба који се од трагедије једино узима, и на који се трагедија своди унижавањем сваког стварања које јесте сукоб али увек (сукоб) на незавршивом путу истине ка самој себи у незавршивом стварању, између рационалног и ирационалног (као још не- рационализованог)“?

    Sviđa mi se

  2. Шазнамја… Рекао бих да је најбоље да верујем брму на реч како оваЈ текст има поруку (па га је ваљда због тога пренео) и Клаусу да ишта разуме (чим коментарише)… Јер да се не фолирам, само читање текста превазилази моје способности. Дакле – ко воли нек’ изволи и уживајте!

    Sviđa mi se

      • Слажем се, читање на задату тему.

        А задата тема је дозлабога досадна апологетска одбрана цитата којег сам навео у претходном коментару.

        Sviđa mi se

  3. „А задата тема је дозлабога досадна“, salaem se , zato se divim svakom ko se dohvati teme na ozbiljan način.. i katiću… ali ima nešto što je paradigmatično: za sve naše apologete važi – Када се тако чита зборник текстова „Глас савјести у невремену“, који представља уобличени транскрипт са семинара у Сарајеву 2001. у част (присутном) Константиновићу, увиђа се импозантан број аутора који своју анализу или поглед на дело базирају свега на првих неколико страница Философије, а понекад и само на реченицама са њене прве стране …
    a vrlo je bitno i ovo: У Философији паланке нема ни трага од речи национализам, тог другосрбијанског накнадног инпута … čudio sam se što se drugosrbijaši toliko hvale Konstantinovićem, kad mi oni baš liče na predmet knjige … a uvređenost „nacionlaista“ tumačim što su se prepoznali u samom imenu “ duh palanke“ (bez da su pročitali knjigu)

    Sviđa mi se

    • Текст јесте потежак али ријетко поштен и компетентан. У МНЕ такође „готиве“ Константиновића а као да су изашли из књиге философија паланке. У МНЕ је подударност књиге и стварности готово невјероватна. То може бити само у славу аутора који је написао „сценарио“ за политички живот МНЕ 90-тих и 2000-тих.

      Опет се слажем са Брм-ом : на читање ко је Србин ( и ‘оће то да остане)! Јер бити Србин а не разумјети философију постало је неодрживо.

      Sviđa mi se

      • Брм је негдје писао који су сви услови да чо’јек буде Србин и то по неким академицима. Заборавили су да поставе услов да је Србин онај који Хегела тумачи као један-два, затим Гадамерову херменеутику, семиотику…

        Шалу на страну ја сам философију паланке (из чистог ината, мрзело ме да будем глуп) читао неколико (можда и двоцифрен број) пута. Рецимо, успио сам да растумачим пасус који сте Ви цитирали. Обећо’ сам себи да прочитам паланку (бар) још један пут јер ми се и живот ближи крају.

        Sviđa mi se

  4. da sam ja Ištvan Kaić (zvani leut) ja bih nako ko ištvan razložio novog Konstantinovića: http://www.catenamundi.rs/vidici/lompar-hronika-tihe-okupacije/
    al – nemam vremena, i nemam novca za bacanje, a niko neće da mi pokloni knjige

    „у издању Catene mundi), која је овом књигом отворила нову библиотеку, под називом „Српско становиште“.“ biblioteka „Српско становиште“!!!

    Sviđa mi se

    • Заузми „српско становиште“ пак ће бити и новаца а књиге нећеш морати да купујеш јер ћеш их сам штампати (које ти се свиђају јел’те).

      Sviđa mi se

      • тада морам да напустим српско становиште без наводника (Милоша Црњанског) које сам давно „заузео“ …супротности се не- привлаче

        Sviđa mi se

  5. Битан елеменат малограђанског менталитета, тојест „филозофије паланке“, је жеља за ноблесом, уз нарочито компликовање једноставности, ради представљања себе паметним.

    Када такав манир почне да се буни против малограђанштине, добијамо пуну гротеску наслова дела, у којем паланка заиста има своју филозофију.

    Sviđa mi se

    • hahah genijalna definicija..“Битан елеменат малограђанског менталитета, је компликовање једноставности, ради представљања себе паметним….Када такав манир почне да се буни против малограђанштине, добијамо пуну гротеску наслова дела, у којем паланка заиста има своју филозофију.“
      vidi i druga kangrgu, kao ilustraciju

      Sviđa mi se

    • „компликовање једноставности“ – па то је управо једна од дефиниција философије. Ако је све једноставно онда нема философије и мирна Босна.

      Sviđa mi se

    • Рашчлањење није исто што и заплитање, али ако неко другачије верује, то је ствар вере.

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s