План „Це“: После гвожђа – грожђе

Да ли ће се за 50 година у Србији препричавати оваква анегдота: најмоћнији човек државе дође у посету Смедереву и пита народ шта га мучи, а народ каже да га мучи – гвожђе. Моћни човек не чује добро или се прави да не чује, па каже “мучи вас грожђе, никакав проблем, држава ће да вам направи винарију и подрум”. И тако је Смедерево опет постало воћарски крај.

Слична анегдота, тако се прича, догодила се пре више од пола века кад је Јосип Броз Тито био у посети Смедереву, распитивао се по чему је смедеревски крај познат, а другови из Комитета снисходљиво рекли “по грожђу”. Председник је, ни до данас није прецизно утврђено, изгледа био наглув или је околна бука била велика, па је чуо да у Смедереву има гвожђа и на лицу места донео одлуку да Смедереву поклони Железару.

И би Железара.

Наравно да у оваквим (политичким) анегдотама има дозе бајковитости и езоповштине којом се жели нагласити преовлађујући и обично погубни утицај политике на економију. И обично су ову анегдоту препричавали Смедеревци носталгично везани за “смедеревску” и брескве. Таква је и прича са Брозом који јесте донео одлуку о градњи нове Железаре, мада не треба сметнути с ума да се у Смедереву још од 1913. године “калио челик”. Али, без обзира на ту традицију, смедеревски крај је био више познат по грожђу и бресквама него по гвожђу и челику.

Сад кад је пропао тендер за продају Железаре америчкој компанији Есмарк, Влада Србије испрсила се, такорећи залетела “у челична јутра” с некаквим на брзину склепаним планом “Б”.

Тај план личи на онај виц кад пензионер каже да “има где и има с ким само нема с чим”. То ће рећи да Влада има “где” (Железара) и има “с ким” (расписује конкурс и нада се да ће се јавити најбољи светски менаџери за производњу и продају челика), једино нема “с чим” (фале јој паре). То што наш премијер зове “богатство” и стално понавља да Железара има сировине вредне 120 (или 170-180) милиона евра, није довољно и не значи да Железара има “с чим да ради”. Сировине су само један од трошкова у ланцу производних трошкова, који ће ове године у Железари (по озбиљним рачуницама саме државе) достићи 900 милиона евра, ако не и прећи милијарду евра.

Тих пара наша Влада нема, за тај “луксуз” нема где ни да се зајми, а и да има паре “на гомили” не би смела да их троши на “каљење челика”, а да не угрози односе с Европском унијом и свој европски пут. С високом дозом извесности може се тврдити да ни Међународни монетарни фонд (пред чијим вратимо чекамо склапање новог аранжмана), ни Европска унија (нема одакле) нису спремни да кредитирају нашег премијера с милијарду евра које је он наумио да потроши на чување 5.000 радних места у Железари и социјалног мира у Смедереву.

Европска унија ће наставити да инсистира да Србија не сме да троши новац из буџета на субвенције смедеревском произвођачу челика. И у томе ће доследно истрајавати, идентично случају Хрватске кад властима у Загребу није дозволила да субвенционишу шкверове и производњу бродова. Преговори пре две године између Загреба и Брисела били су мучни и болни, али су се завршили приватизацијом бродоградилишта и укидањем државних субвенција.

Тако је наш премијер постао талац властите добре намере (без финансијског покрића) и показао како је пут у политички фијаско најчешће посут јефтиним популизмом.

План “Б” о коме тако горљиво приповедају наш премијер и његови министри нови је експеримент и непотребна авантура, који ће још једном скупо коштати пореске обвезнике у Србији. Са оваквим “улазом” (трошковима) и “излазом” (асортиман и цена), нема тог менаџера-чаробњака који може да направи профит. Да је то могао УС Стеел, не би отишао из Смедерева и држави оставио Железару за један долар. Да је то тако лако као што замишља наш премијер, не би се Џејмс Бушар, власник Есмарка, у даноноћним преговорима толико штитио и трудио да за себе и своју фирму минимализује ризике.

Што заблуда о каљену челика у Србији буде дужа, трошкови ће бити већи.

Зато је најчешће питање које се данас поставља – шта даље са Железаром?

Може ли, како рече један министар, да се “добрим менаџментом и добром вољом обезбеди дуг век Железаре”?

С добром вољом? Тешко. Има такав пример у књизи “Како се калио челик”, али нема историјски у пракси доказаних случајева.

Време је за план ”Ц”.

Време је да се каже – боље грожђе него гвожђе.

Ко ће то рећи?

Нека се договоре они којима су грађани на изборима поверили управљање пропалом државом.

Шта би могао да буде план “Ц”?

Затворити Железару, а 5.000 радника наградити богатим отпремнинама и бесплатним садницама винове лозе, јабука, кајсија и бресака.

Наравно да ће прво питање бити – одакле новац за богате отпремнине?

Па из истих извора из којих је наша Влада обезбедила новац за отпремнине радника предузећа у реструктурирању која ће отићи у стечај.

То заиста могу бити богате отпремнине – нека држава за ту сврху потроши само онолико новца колико је за три године “улупала” у Железару, па ће се доћи до пристојне суме с којом може да се започне одржив агробизнис.

Највећи број сада запослених у Железари могао би да започне свој агробизнис на заборављеним и запуштеним породичним имањима по околним селима (Брестовик, Враново, Добри До, Мало Орашје, Осипаоница, Михајловац, Сараорци, Кулич…), а да их држава тржишним механизмима “увеже” с трговцима и извозницима. Пријатељских тржишта за такву робу сигурно има.

Наравно, неће се свих 5.000 радника вратити на своја имања, јер има и оних који немају земљу или су је у међувремену продали. Али, то значи да свако од радника који се враћа на имање мора да промени своју животну филозофију. Ње то само учење новог заната (производња грожђа а не гвожђа), него комплетан егзистенцијални “рестарт”. То није лако, и зато многи од њих гледају у државу “као у бога”. Али зар је лако пореским обвезницима и држави да стално набављају паре за неуспешно пословање Железаре?

За највише пет година, уз паметно планирање и вредни рад, тај смедеревски агробизнис могао би да донесе већи принос у бруто домаћи производ од садашњег приноса Железаре (с чијом се величином, иначе, манипулише). Могао би, али и не мора.

Бизнис је увек ризик, али се зато свако ко се бави неким послом труди да га смањи на минимум.

Миша Бркић

(Пешчаник, 18. 2. 2015)

Jedno mišljenje na „План „Це“: После гвожђа – грожђе

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s