Богићевић је победио свуда у БиХ – сем у Сарајеву. Подразумева се да су Срби акламативно гласали за њега

Богић Богићевић је рођен у Угљевику 15. Маја 1953. О Богићу Богићевићу нема пуно да се прича. Он је пример како есенција глупости, националне неодговрности и аустроугарског васпитања може за врло кратко време да произведе рат и судбинско страдање рођеног народа.

Можда баш зато, Богић Богићевић је најзаборављенији српски политичар. Био је члан Председништва СФРЈ од 16. маја 1989. до септембра 1991. године. За члана Председништва СФРЈ изабран је референдумом грађана БиХ, 25. јуна 1989 године, између пет кандидата, те тако, постао први, демократски изабран члан Председништва СФРЈ из СР БиХ.

Учесник је историјске седнице Председништва СФРЈ, одржане 12. марта 1991. године када је овај орган одлучивао о увођењу ванредног стање у СФРЈ. Војни врх предлаже подизање борбене готовости, али је „стварни циљ био увести војну управу у Словенију и Хрватску те срушити републичка руководства у Македонији и БиХ“. Политичар који ће “у догађајима који су претходили сукобима у Југославији, показати велику одговорност, принципијелност и одлучност” Као члан Председништва СФРЈ је на изненађење про-милошевићевских чланова Председништва, иако и сам Србин, гласао против. Од тог времена вреде речи које је изговорио: “Ја јесам Србин, али не по професији“.

Та „велика одговорност“, како поступање ББ цинично називају проусташки новинари, то бизонско „НЕ“ је произвело рат – и то је ствар историјске фактографије а не личне пристрасности. Није он тада само рекао „не“, већ се сврстао на страну хрватско-словеначке коалиције (у којој је Македонија била врло колебљиви трабант). Кључна ствар је да је изабран на директним изборима, па га није било ни мало лако сменити. При томе, ББ је победио свуда у БиХ – сем у Сарајеву. Подразумева се да су Срби акламативно гласали за њега. Ваљда је логично да има особиту одговорност према онима који су му дали своје поверење, а не да ради против њих. Међутим, он је под изговором да „заступа све грађане БиХ а не само Србе“ стао на страну другог дела „грађана БиХ“ и то онога дела који је брутално кршећи устав БиХ решио да од БиХ створи џамахирију у којој за Србе нема равноправног живота.

Да је ББ био иоле одговоран, однос гласања у Председништву СФРЈ не би био „пата-карте“ (где су усташе уз кикот увек могле рачунати на подршку блањаног па тесаног Србина) који је неумитно водио у хаос, већ би био 5:3 у корист пројугословенске струје. Вероватно би се тај однос брзо претворио и у 6:2. Каква је логика да однос 5:3 води у рат (како је тврдио), а 4:4 не води у рат? У сваком случају, преговори око наше будућности би се водили у радикално другачијим околностима и распоредом терета одговорности. Богић Богићевић свакако и никако, није имао мандат да води СФРЈ у ратни распад.
(Ово се не односи на моју личну перцепцију СФРЈ, већ на реалну политичку констелацију).

Какво је национално поимање ББ било може послужити податак да је истом приликом, када је „прозрео“ намеру војно врха, гласао да се ЈНА стави на страну Слободана Милошевића, који му је иначе био одвратан, у сукобу са српским националистима 9. Марта 1991. уз образложење да „није знао да ће војска изаћи са тенковима“. То може само ако је био уверења да ће војска изаћи са бициклима.
Тренутак његовог потпуног остварења је био када је Борислав Јовић заплакао:
„…Богићевић: …Сједница је настављена 14. и 15. марта. Између осталих, позвао ме је Јовић. Ја нисам могао вјеровати да човјек у тим годинама почиње да плаче. Ја том његовом притиску, као и десетинама, стотинама других телефонских, писмених, усмених … нисам подлегао. Нисам се никада двоумио, нисам се колебао, нисам никада имао друго рјешење.“

Тако је Богић Богићевић постао српски Славко Кватерник.

Као награду дарован је местом предсједника Олимпијског комитета Босне и Херцеговине.

У Наставку: Слободан Милошевић и његово вожденије Србљах

(Српски културни клуб)

Наслов и опрема: Преврат