Уочи две облетнице изразитог друштвеног активизма – 8. марта, сећања на УСПЕШНЕ демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. и њујоршки марш више од 15.000 жена, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа кад су  се храбре жене  избориле за све нас, и 9. марта, најжешћих али НЕУСПЕШНИХ демонтстрација махом мушкараца против тиранина и узурпатора  у новијој историји, срБским међумрежјем круже „апокалиптички“ снимци на овај или онај начин   „у славу“ свеопште пасивности.

Док, с једне стране активисти „шерују“ заиста потресне снимке природних поплава широм Србије, углавном цензурисаних на контролисаним медијима, с друге нас такође бомбардују снимцима вештачки изазваног потопа. Заједнички узрок трагичних последица и једних и других је вишедеценијски јавашлук.

Бране, насипи, одводни канали се деценијама не одржавају а нови не граде. Клизишта се не санирају. Сваког пролећа и јесени, српског микромонсунског периода, варошице, села  и њиве су на удару недовољно регулисаних бујичних потока и речица. Кад поплаве мину – ништа. И ником (од одговорних) ништа.

Но колико је не-решавање проблема дубоко усађено у ментални код овог покољења показује однос према другом – вештачком потопу.
О догађају који постаје обележје овог покољења – вештачкој брани која се 30 година гради,
30 година се зна да ће потопити средњевековни манастир,
30 година нико  ништа не предузима …
Све до момента кад је брана коначно, са 15 година прекорачења рока, завршена па се простор коначно пуни водом. 

http://mojkutak.info/archives/65962

Могу да се кладим да неће бити ниједна демонстрација због  потапања вароши, њива и села тј. због нечињења власти и надлежних за насипе и регулације водотокова, а да ће се овом попу или распопу, или просто глумцу УДБЕ обученом у свештеничко рухо (небитно је шта је, опет је у сваком случају у питању не-чињење оних којима је посао да чине – држави ако ништа не предузима или чак гаји преваранте или цркви која ништа не предузима ако је стварно свештеник СПЦ-а који хушка народ на бесмислене побуне) …