Драгослав Павков: Утисак о Утиску

 

Лица:

Оља Бећковић, Бошко Обрадовић, Јована Глигоријевић и Небојша Ромчевић.

Тема:

Како постати Вучић уместо Вучића.

%d0%bb%d0%b5%d1%82%d0%b8%d0%b7%d0%bd%d0%b0%d0%b4

Утисак који није био на листи је да водитељка и њени гости и даље нису способни да отворе ум и смисле било шта осим „како забога да отерамо ово зло…“.

Бошко је као новајлија добио задатак да на отвореној сцени исправља рогове у врећи (али нежно, да неки не би осетио исправљање) и објашњава необјашњиво/већ виђено – како ће љотићевац – професор српске књижевности, социјалдемократа – по занимању медијски могул и физичар са докторатом из политичких наука – издржавана особа по навици и занимању, заједничким снагама срушити неоствареног хулигана са подршком милиона, и након тога у државу увести ред, законитост, рад, грађанске манире и представничку демократију у правом смислу речи.
Наравно да су му 5. октобар и покојни ДОС први пали на памет, само што се њих тројица за разлику од оних осамнаест Јахача апокалипсе неће тртити за министарске и сличне функције, већ ће образовати прелазну владу експерата (што ми ово однекуд познато мајку му?) са задатком да предложи и октроише системске законе, изврши пробну вожњу и у року од годину дана распише стварно слободне изборе.
Да се разумемо, и ја мислим да Вучића може да отера само нека врста ДОСа, конгломерат политичких странака и организација окупљених за једнократну употребу, једино што на основу стеченог искуства немам право да верујем како у Србији постоји снага која је способна да обуздава болесне амбиције српских Изногуда. Мислим постоји, ено је одмах преко пута ВМА, али она већ ради за другог, тј. за конкуренцију.
Дакле, док се ово питање не реши – како постићи да ресори након „рушења Вучића“ не постану плен неофеудалаца као што су постали након „рушења Слобе“, бесмислено је тражити подршку јавности. Јер нас је превише са коњском меморијом и сећамо се шта је било први пут.

Апсолутно је небитно да ли ће Вук Јеремић бити председник Скупштине или не ако он поставља председника и диктира му шта да стави на дневни ред. Потпуно је небитно ко ће бити премијер ако му сваког јутра уз доручак стигне СМС од Ђиласа са дневном агендом Владе… Не мора Бошко да буде министар унутрашњих послова, довољно је да Дверима тај ресор припадне у подели плена; и мајмуна у тенку смо већ имали.

Потпуно друга прича је што законе које предложи прелазна влада треба и донети. Знајући да би многи од њих били  предмет за Уставни суд, врло је вероватно да би морали бити донети на исти начин како се доносе данас – без расправе и по хитном поступку. Што је данас наводно највећи проблем и против чега се као боримо. У пракси то значи да бисмо имали Мурту и Курту, само што би данас институције злоупотребљавао Мурта а кукао Курта.

Тако неће да може и нема моју подршку ако је она некоме уопште битна. Мора постепено… Истаћи циљеве и начин на који планирамо да их постигнемо, концентрисати се на један системски малвер и поправљати га тамо где је настао, одакле прави штету. Ако на аутомобилу цури антифриз, добар мајстор (ма ни један осим ако је идиот, шта се цифрамо) неће проверавати ламбда сонду, кочнице и емисију угљен диоксида већ ће тражити узрок цурења. Ауто без расхладне течности након пар километара стаје; а онда је апсолутно небитно да ли има довод горива и може ли да се заустави, мада од његовог заустављања ипак има неке користи – не испушта отров у атмосферу, али мрка капа: аутомобил је направљен да би вршио кретање. Као што је држава направљена у нади да ће функционисати; нефункционална држава је као аутомобил који стоји поред пута.
Дакле, ако неки системски закон (има их много) има уграђен малвер и овлашћена лица се на то жале Уставном суду а он одбија да закаже седницу на којој би се о уставности конкретног закона изјаснио, не иде се на „пријатељске“ телевизије и ЈуТјуб канале да се кука како нас сви саплићу, већ се на доступне начине информише јавност, позову новинари и удружења грађана који нас подржавају, у гвожђари се купи десетак метара ланца и неколико катанаца па се седне испред зграде Уставног суда и закључа, наравно и врата да судије и сарадници не могу изаћи док не одлуче о Уставној жалби. Наравно да је све симболика, и наравно да то жандармерија може да разје…дини за пар минута, али ШАЉЕ ПОРУКУ. Јер није свеједно да ли жандарми у марице уносе Ђоку из Трстеника или Бошка из Чачка, Тиму из Зрењанина или Ђиласа из Београда, Јасмину из Рашке или Вука са Дедиња… Да, они треба да се закључају испред суда, а онда да траже помоћ симпатизера, не обрнуто.

Јована Глигоријевић је демонстрирала како и зашто ће она и њене колег(иниц)е бити  остати највећи и најгрлатији непријатељ промена система. Агитујеш против „диктатора“ кога је за диктатора поставио исти који је тебе промовисао у новинара… Има ли боље синекуре? Ти њега као нападаш, он тебе као пљује и вређа „на родној основи“, а на закусци након КЗН са његовим чаушима цврцкаш коктеле и набадаш канапее јер забога, мораш да будеш у центру збивања, како ћеш друкчије постати лауреат нечега?! Ова и особе попут ње убијају сваку дебату и заводе је за Голеш планину на начин да када се говори о потреби удруживања опозиције ради тачно конкретног задатка, у расправу убацује мигранте, па када јој саговорник предочи податке које је добио из надлежног министарства – она њему под нос гурне податке Београдског центра за људска права и радија Дојче Веле. А пошто је на слушаоцу је да се определи којој институцији треба веровати, он закључи да лажу и једни и други и трећи па оде да купи Информер. Дакле, потребно је знати да овакви дновинари постоје, али им није потребно давати на значају без обзира на количину лажи и увреда коју су способни да емитују. Они су ту у улози оних сеоских керова што за путником-намерником трче на удаљености од пар метара, лају, реже и кидишу али неће угристи све док се човек не саплете и падне; онда је њихов и нема му спаса. Она је примерак из #утисак_бр_10 и на њеном имену, лику и делу се не бих више задржавао.

Небојша Ромчевић је једина светла тачка емисије и само због пар реченица које је он изговорио треба погледати синоћну емисију. За оне који немају ту могућност – човек прича исто што и ја, само је много артикулисанији; школа јбг.

Мој утисак је #утисак_бр_10  – Петер Хандке цитира Шекспира и идентификује ђаволе који су испразнили пакао и настанили се међу нама.

 

Jedno mišljenje na „Драгослав Павков: Утисак о Утиску

  1. „УТИСАК“ је видим добро обрађен и све ми је јасно, иако нашу Ољу не гледам. Ни раније, а ни сада.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s