Мр. Бранимир: ЦРНОГОРСKИ АУТОШОВИНИСТИ НА БРАНИКУ СРБСТВА И ПРАВОСЛАВЉА

Ново „догађање народа“ у Црној Гори финализирање је последица изреке генијалног Kонављанина, црногорског законописца Валтазара Богишића „што се грбо роди вријеме не исправи“.

Kад се темељи на сулудим поставкама и екстремним идеологијама, резултат може бити само – лудило.

Bolje usamljeni vuk nego ovca

Па да се подсетимо како се грбо родило.

Садашње Црну Гору и Србију, сатрапије, банана републике, колоније, феилд стејтс .. назовите их како хоћете, основао је Мило Ђукановић, отцепљењем републике Црне Горе од СР Југославије. То отцепљење било је завршни чин „грборођеног“ принципа самоопредељења народа из Титове и Kрајачићеве Југославије. Подсетимо се да су све интегративне струје унутар Титовог покрета брзо уклоњене – најпре далматински партизани Вицка Kрстуловића, затим црногорски Милована Ђиласа, па србијански Пенезић – Kрцуна и Ранковића, док се аристократа Kоча Поповић сам уклонио.

Титоистичко „југословенство без југословена“ постулирало је постојање више југословенских народа истог порекла, традиције, језика, осим Словенаца и Македонаца чак и дијалекта. Главна differentia speciffica између тих псеудонарода била је, уз дијалекте, конфесионална припадност. Апсурдно, комунисти – интернационалисти су вратили „нацију једносушну“ (како је Милош Црњански дефинисао) на предлиберално феудално стање етничких група и верске сегрегације. Тако смо добили (псеудо)нације верских народа (који оксиморон) католика српскохрватског и словеначког дијалекта, православних српскохрватског – једни, уставно дефинисани као ијекавци а други у пракси, не и у уставу као екавци – и бугарског дијалекта и муслимана српскохрватског дијалекта. Збрка је забиберена трендом да републике постану матичне територије сваке од псеудонација, посебно проблематичним у Босни и Херцеговини, кад је тамошња хришћанска већина становништва почела да сматра друге две републике за своје матичне.

И прва Југославија је настала на темељу права народа на самоопредељење. Међутим, постојање тог народа није само постулирано. Елитна екипа научника, предвођена Јованом Цвијићем, борила се за педаљ по педаљ територије будуће државе на бројним међународним скуповима, педантно научно доказујући да ту живи исти народ. Словенци, Хрвати, Босанци, Црногорци, Срби, Македонци, изборили су самосталност и слободу не на темељу историјског права на своје области и самобитности него на основу научно доказане чињенице да су сви они припадници истог народа – Југословени, који имају право на самоопредељење и ослобођење по принципима природног права. Постоји ли научни доказ аналоган горњем, “Цвијићевом” о Југословенима – да су Срби, Хрвати, Словенци итд. – посебни народи различити једни од других?

Једина идеологија која је стварно била забрањена за време Титове Југославије била је национални унитаризам. Све остале етноцентризме „службе“ су контролисале и чак гајиле културном политиком и социјалним давањима и ухлебљењима и удомљењима по културним и научним институцијама а пијаним песницима „на црту“ за клопу и пиће по кафанама. То је био плод идеолошког континуитета, јер су једине партије за време краљевине које нису биле унитаристичке били франковци и комунисти (чак и Стјепан Радић је изјављивао да су Срби, Хрвати и Бугари делови јединственог народа).

Једино могуће логично финале такве поставке, у условима непостојања супротне тенденције, будући је унитаризам темељно уништен, био је распад земље по републичким границама, што се, гле чуда, и десило, изненадивши нашу интелектуалну елиту.

Мање републике су кротко и мање више и пре (Словенија) или касније (Црна Гора) задовољно прихватиле своју самосталност, док су Србија и Хрватска, будући постале „матице“ и хришћанског становништва Босне и Херцеговине биле незадовољне границама. Проблем су аматерским договорима о разграничењу у Босни пробали да реше Титов генерал Туђман и амбициозни комунистички кадровик Милошевић. Претходно су „службе“ активирале „спаваче“ пијане песнике и ухлебљене академике да хушкају народ на националистичке и великодржавне фантазмагорије, у чему су веома успешни. Међутим, међународна заједница им то није дозволила стриктно „ко пијани плота“ се држећи уставног начела самопредељења до отцепљења република у АВНОЈевским границама.

Хрватска, делимично задовољена успешним Бартоломејским ноћима и данима према свом православном становништву, пацификована је у својим аспирацијама на Босну и Херцеговину, док Србија, као заједница која се најупорније држи Титоистичке идеологије, постулата и свег грборођеног и даље има аспирације према територијама на којима живи становништво које је сматра за матицу.

Размотримо мало апсурдност примене појма „матица“ на ову ситуацију. Матична територија би требало бити она територија из које су потекли одређени људи, са које су се раселили. Међутим, ситуација је управо обрнута – Динарски масив је фабрика људи који су се континуирано расељавали по Србији и Хрватској. Већина становништва Србије пореклом је из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Лике и Kордуна а не обрнуто.

Зато су жреци српског новонационализма „имплементирали“ културалистички концепт „идентитета“ – људи који се „изјашњавају“ као Срби (морају да) сматрају Србију својом матицом. Kоме се то не свиђа има право да се изјашњава друкчије.

Подсетимо се да је концепт „националног изјашњавања“ такође чедо титоизма. Уместо да под личном одговорношћу људи приликом пописа становништва дају тачне чињеничне податке, како је свуда у свету, људима је дата „слобода“ да се „изјашњавају“, па су у истој кући браћа била и Срби и Југословени и/или Црногорци – од истих очева и матера. А неки и уредно заведени као Лилиипутанци.

Будући да су нове екс Југословенске државе идеолошки и концептуално стриктно континуитет са претходним системом, „национално изјашњавање“ је у њима метастазирало до карикатуралних облика.

Тако су на попису у Црној Гори евидентрани следећи „народи“ састављени искључиво од говорника српскохрватског језика: Црногорци, Црногорци-Срби, Црногорци-Муслимани, Муслимани, Муслимани-Црногорци, Муслимани-Бошњаци, Бошњаци-Муслимани, Бошњаци, БОСАНЦи, Срби, Срби-Црногорци, Југословени, Бокељи и Хрвати. Говорећи политички коректно – ЧЕТРНАЕСТ „НАРОДА“ !!! У Србији су признате етничке мањине са правом на програме на свом језику и Буњевци и Бошњаци и Црногорци и Хрвати, чиме су, лингвистици упркос, утврдили да постоје буњевачки, бошњачки, црногорски и хрватски језик друкчији од српског.

Најгрбавије грборођено чедо ове титоистичке апсурдије је однос између „Срба“ (из Црне Горе) и „Црногорца“. Наиме, између те две групације не постоји ниједно начело по којим би се разликовали – са исте су територије, крвно су рођаци, често и рођена браћа, менталитетски и традицијски су исти, истим језиком, дијалектом чак и изговором говоре и, сем сасвим мало католика и муслимана којии се узјашњавају као Црногорци, исте вероисповести.

Kанонски су сви верници Српске Православне Цркве, јер друга канонски призната не постоји. Аматерски црногорски натион билдери основали су неку верску заједницу и регистровали у цетињској полицији, ал она не само да нема вернике, него нема ни свештенике.

СПЦ је настала уједињавањем помесних цркава Србије и држава које су нестале у вихору првог светског рата, након стварања јединствене заједничке државе, како је уобичајено према канонима православних цркава – уједињењем митрополија карловачке, помесне цркве у Аустро Угарској империји, Цетињске у Црној Гори и Београдске у Србији. Придев српска означава име јединственог (унитарног) народа – никаквих других Црногораца и осталих (у смислу друкчијих народа) тада није било.

Али данас се тај придев подразумева као ознака само оне групе која по описаним титоистичким постулатима (будући други под идеолошким небом еx Југославије још не постоје) сматра Србију за своју матицу. Сматра се дакле да та црква није црногорска и да је, будући седиште у патријаршији у Београду а назива се придевом који значи и припадност држави Србији, да по титулару та имовина припада Србији и само српском народу у том титоистичком смислу и обиму. То је један од главних проблема на који се сви праве блесави.

И црногорске цркве и капеле, као и све остале, углавном су настајале тако што би их мештани – задужбинари направили. Црква – која се у већини језика назива Сабор (еклессиа) би требало да буде колективно власништво верника, примарно мештана, а не највећи феудалац и самовољни управљач централизованом имовином. Посебно то не би смела да буде у православљу које инсистира на парохијској саборности.

Овај проблем цетињски митрополит Амфилохије покушава да реши на разуман начин – да се имовина СПЦ у Црној Гори води на Цетињску митрополију, међутим отпор тој идеји дају и владар самопроглашене „матичне“ земље и „матични“ патријарх. Њима припадајућа пучина, како прост свет тако и интелектуална елита, шире тезу да је ово први корак ка аутокефалности црногорске цркве, а то је као примарни циљ управо изнео господар Црне Горе Мило Ђукановић на партијском конгресу, што је Павловљевим псима довољан аргумент да су априори против.

Размотримо зашто је у кругу срБских титоистичких православиста помисао на самосталност цркве у Црној Гори малте не јерес.

Православље је миленијумима устројено као скуп помесних цркава – свака држава у којој су православци већина има своју помесну цркву или бар има право на њу. У конкретном случају самосталност би се само обновила, тј. вратила на моменат из 1920. кад се цетињска митрополија удружила у СПЦ. Црна Гора је међународно призната држава. Разумљиво је што се институцији која траје два миленијума не жури да призна још једну помесну цркву пре него се увери да је држава одржива и да ће опстати. Али нема никаквог канонског разлога да се Црној Гори, ако се покаже као трајна чињеница, не дозволи помесна црква. Теоретски посматрано, у том случају црква у Црној Гори не би била мање православна ни мање црква нашег народа од цркве у Србији нпр. Kао што би било нормално да и Црну Гору посматрамо само као још једну не мање нашу државу од Србије нпр.

Формално правно православни у Црној Гори су сада верници цркве друге државе, а титоистички културалисти тврде и другог народа. Да ли би из тога неко могао извући закључак да Црна Гора није православна земља а Црногорци православни народ?

Ово „глупо“ питање би могло постати изузетно актуелно баш у тренутном контексту међународних и међуцрквених односа. Наиме, за све православне у дијаспори, ван помесних цркава, надлежан је Васељенски патријарх. Управо је актуелан тихи сукоб на америчком континенту око надлежности СПЦ и Васељенске патријаршије. А Васељенски патријарх је „пресудио“ и у Украјини, давши тамошњој помесној цркви аутокефалију, што готово да је изазвало раскол у православљу, јер се Московска патријаршија томе супротставља.

Јасна је и геополитичка позадина – САД протежирају Васељенског патријарха. А готово сви учесници литија су концесуално против уласка Црне Горе у НАТО пакт, посебно не пречицом, без референдума, како је извео Мило Ђукановић. Тако да је јаснија и геополитичка позадина масовних протеста „Не дамо светиње“.

Пре неки дан је НАТО дао узбуну због уласка руске подморнице Пројецт 636 (НАТО ознака Импровед Kило), која је наоружана крстарећим ракетама 3М-14 Цалибер специјално конструисаним за испаљивање из подморница, у Јадран . Подморница носи крстареће ракете, које могу бити лансиране из морских дубина на било који војни циљ у Европи. Велике силе у чије се службе несебично укључују наше елите њихових корисних будала, због ухлебљења и донација углавном, увек туђим q… иду у глогиње. Могуће ускоро поново нашим, што наше корисне будале не потреса ни сада као што није ни раније.

Аргументу Васељенског патријарха да није могао да се оглуши на захтеве 50 милиона верника, приликом давања аутокефалије цркви у Украјини, кад је алудирао да се проблем давно могао решити да је било добре воље Московске патријаршије уместо империјализма, тешко је наћи замерку.

Елем, слика није ни мало црно – бела, а митрополит Амфилохије је разапет између две незнавене и примитивне искључивости идиотског концепта „дихотомије“ некад јединствене заједницемонтенегринског (ауто)шовинизма и фашизма Мила Ђукановића и следбеника и срБског титоистичког минимперијализма, доминантног чак и у београдској патријаршији.

Управо су тако – „отворено комунистички“ свој концепт назвали челници труста мозгова срБског титоистичког етноцентризма и клеронационализма – империјализам. Миша Ђурковић, бард конзервативне мисли у Срба, недавно је на трибини на парадигматичну за овај круг тему „Kако Kосово и Црну Гору вратити Србији“ на Машинском факултету изјавио је да Србији велики силе „неће … дозволити да правимо националну државу …. па треба(мо) размишљати у категорији империја“, образложивши да „“национална држава има дефинисане границе а империја има границе које су стално отворене и има идентитет који се развија“ . На такву отвореност реаговао је Часлав Kопривица: „начин на који га је презентовао би шкодио самој ствари иако је суштина доста интересантна. Поменут је империјални модел.. мислим да је са становишта оног што је пропулзивно политички и коректно на западу било много целисходније употребити ријеч инклузивно, која се чак и злоупотребљава …“ упитавши се „… како је могуће применити инклузивни модел кад имаш посла са реалним непријатељима (господин са Мајамија који ће наредити да се пуца на Србе у Црној Гори)“. Ђурковић се сложио: „сигурно не јавно користити дискурс империје … модел је нешто политички коректно назовимо га инклузивно, једна инклузивна заједница…“

Подсетимо да се овај појам који изворно значи „Укључење, укључивање, обухватање, садржавање у себи, урачунавање у, подразумевање“ у социјалној теорији и пракси углавном користи за укључивање маргиналних група, посебно Рома или лица са посебним потребама, што говори о третману „Срба из Црне Горе“ од стране елите „матице“.

Kонцепт „мини империјализма“ (баш тако га је назвао) давно је критиковао генијални Димитрије Туцовић, критикујући Србију због напуштања либерално националистичког (у изворном значењу те речи) „братства слободних нација“ у својим студијама о албанском питању, које се данас тако преварно представљају у круговима „Друге Србије“ у потпуно супротном, културалистичком, контексту. И то Србија која је планетарно била један од пионира „природног права“. Погледајмо шта је остало од „природног права“ у перцепцији данашњег професора, Kопривице: „наша права престоница је Скадар .. ми смо војска у одступању, није пробем одступити него ако се то претвори у бежанију .. морамо да повучемо границу да се не повлачимо сваких сто година јер тамо више нема Срба – нема везе, нема ниједнога али то је наше!“

Империјализам који је Туцовић критиковао био је уперен према другом – албанском, народу. Апсурдно је што је ова групација Црногорце (који не сматрају да им је Србија матица, како титоизам налаже) постулирала као други, непријатељски, народ.

Посебно стога што су готово сви (Ђурковић, Раковић, Ковић) црногорског порекла, а један од њих, Часлав Kопривица не само порекла. Аутошовинизам као особина Црногораца давно је уочен, а на овој трибини је изражен у запањујућем виду. Тако је Александар Раковић изнео став да Срби треба да се припреме за савезништво са Албанцима: „Албанци неће стати, једног момента напашће и Црну Гору… треба бити спреман и на такве моменте и са њима .. јер не треба имати било какав тип емпатије према Ђукановићу и његовим црногорским конвертитима јер они желе да сатру српство у Црној Гори … имамо непријатеља који је сам ђаво то је Мило Ђукановић, он је демон та енергија је демонска“ (неки Раковићи су пореклом из Дробњака а неки из Васојевића).

Поменуте особе нису маргиналци, за време владавине Бориса Тадића (такође Црногорца) били су креатори политике према дијаспори у републичким институцијама: „Саша (Раковић) и ја смо радили на закону о дијаспори где смо протурили идеју о Србима у региону као посебном геополитичком концепту који ни Руси немају, а имају већи проблем, па закон о двојном држављанству … па се при крају Тадићевог режима десило да због немачког интереса они почну да србују и да гутају причу да не објашњавам све итд. “ објашњава Миша Ђурковић геополитичке покровитеље који се данас обично не повезују са „србовањем“, па након тога укаже да је “ … Црна Гора () пројект руских тајкуна.. половином 19. века Русија је била против (уједињавања Јужних Словена, прим. Бр,М.)– и бојим се да смо и данас у оваквој ситуацији.“

У међувремену су се литије претвориле у јасан покрет за свргавање Мила Ђукановића, на шта нико разуман и правдољубив не би „имао замЈерке“. Проблем је што САД и НАТО немају другог савезника и другог кандидата за њима лојалну стабилократију у овој маленој али стратешки, због Отрантских врата, „таласократији“ САД-а изузетно значајној држави, што наше елите њихових корисних будала никако да схвате. И што су креатори и подржаваоци протеста офирали своје стране геополитичке менторе, не само вечног дежурног кривца Русију него и Немачку.

Да ли ћемо поново у глогиње због усијаних глава и страних плаћеника?

 

 

 

 

 

 

 

 

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s