Драган Томић- Чаролије

Епидемија корона вируса у Србији, показала је, поново, много дубљу патологију друштва чија је основна карактеристика-раскид са реалношћу и њена замена илузијом. Као таква, друштвена патологија Србије, третира епидемију и односи се према њој на идентичан начин.

Српски патолошки политички простор поседује одређене карактеристике. Неке од тих карактеристика су константа, док се друге мењају. Оно што карактерише Српски патолошки политички простор јесте да се те карактеристике не мењају, не одумиру, већ се таложе и нагомилавају и као такве, доприносе општој конфузији. Унутар Српског патолошког политичког простора постоји Српски патолошки политички систем. Ово треба имати на уму јер се ради о два одвојена појма, Простору и Систему.

– Фудаментални постулати Српског патолошког политичког простора.

Први постулат СППП-а јесте статична слика света.

У статичној слици света, свет је дефинитиван. Пошто је дефинтиван, он је ограничен и то га чини дефинисаним. Из овога произилази да је свет не промењив, јер је дефинитиван.

Други постулат СППП-а јесте циклично трајање времена.

Како је свет не промењив, време је “заробљено” унутар њега. Како није у стању да се креће оно прожима тај свет, обија се о његове границе и циркулише унутар њега. Пошто циркулише, време је циклус.

Ови постулати прожимају свет и све у њему и све у том свету је подређено овим постулатима.

Другим речима све је дефинисано и не промењиво. Једном стечне особине, су вечне и самим тим не промењиве. Како промена у статичном свету не постоји, динамика коју тај свет доживљава јесте привид. У статичном свету промена није ништа друго до нека друга страна, димензија већ истог. У статичном свету промена форме постоји али никада и суштине.

Гледајући ово, постаје јасно да Српски патолошки политички простор не комуницира са стварношћу, већ са сликама стварности које су замрзнуте у времену и простору и које су као такве издвојене из стварности и сложене у колаж који онда твори слику света. Како је колаж, тај свет не поседује континуитет, већ је скуп целина које се могу премештати и мешати. Смисао тог колажа, одређује хиеархија, која од тих засебних целина прави кохерентну целину.

Веза између Српског патолошког политичког простора и Српског патолошког политичког система успостављена је преко Патолошког наратива, својеврсне философије патологије. Она тумачи патолшки простор и преводи га у систем, те је стога она нацрт, план на основу кога се систем гради.

Основа патолошке философије има само један постулат а то је хиеархија. Хиеархија или поредак, је та која на функционалан начин, слаже те статичне слике у кохерентну целину и од тога прави наратив који тумачи. Стога улога хиеархије јесте тумачење реалности, тј давање смисла.

Унутар те хиеархије влада патолошка логика и из ње патолошка рационалност. Фундамент патолошке рационалности заснива се на томе да она није у стању да мења слике са којима располаже, пошто су оне дефинисане, тако да своју сврху и разлог постојања види сама у себи, другим речима хиеархија тј поредак је сам себи сврха.

Како је сама себи смисао, хиеархија смисао нема, јер бити сам себи смисао је бесмислено и то хиеархији даје безграничну слободу да одређује смисао на начин који њој највише одговара. Стога хиеархија је фокусирана на конзервацију енергије и максимизовање учинка. Другим речима методе које бира увек у себи имају те карактеристике, максималну корист уз минимални утрошак енергије. Хиеархија стога не тежи да оптимизује већ да максимализује своје напоре.

У производњи наратива, хиеархија нема ограничења и у реалном времену она производи више наратива који се међусобно надопуњују, преплићу, потиру. Сами наративи, су конфабулације, тј производи маште.

Фантазије.

На тим наративима, почива Српски патолошки политички систем.

Први постулат Српског патолошког политичког система.

Култ

Собзиром да се базира на магичном поимању света, политички систем у Србији је организован као религијски култ. У зависности од наратива, које треба схватити као религијску догму, политичке партије у Србији нису ништа друго него култови. Као и сваки култ, политичка партија у Србији поседује вођу култа, савет, вернике и догму.

-Други постулат Српског патолошког политичког система.

Храм

За разлику од државе, Српски патолошки простор генерише конфабулацију, тј симулацију државе те стога у њему не постоје институције, нити постоји држава већ постоји симулација државе. Државни апарат, институције се доживљавају као својеврсни храм.

Као такав, државни апарат је свето место, света гора и циљ сваког култа јесте да се домогне те позиције.

Трећи постулат Српског патолошког политичког система.

Веће стараца

Собзиром да не постоји веза са реалношћу, урођена нестабилност конфабулација изазива перманентну нестабилност која временом акумулира ефекте који угрожавају саму хиеархију.

Да би се одржала, хиеархија поседује механизме који одржавају њену стабилност. Ти механизми су такође конфабулације међутим како су се у реалном времену доказале као жилаве, оне служе као стабилизирајући фактор. Да би биле одрживе, те прото конфабулације су примитивне и сходно томе стабилне.

Сходно томе, прото конфабулације јесу прото догме и као такве поседују прото култ и прото култисте као и прото вође култа. Скуп тих прото култиста јесте веће стараца, пошто у цикличном схватању света, онај који се најмање мења тиме доказује своју стабилност и вредност и као такав постаје темељ стабилности унутар Српског патолошког политичког система.

Когнитивни дефицити на којима почива комплетна патологија Српског патолошког политичког простора, философије и система јесу последица ометеног развоја. Како нису отклоњени на време, ти когнитивни дефицити су постали координатни систем унутар кога се одиграва комплетна динамика живота у Србији. Међутим како је координатни систем нетачан, све шта се дешава унутар тог координатног система је нетачно.

На практичном плану, ако је у реалности 1 сантиметар се састоји од 10 милиметара све шта се направи користећи те мере имаће континуитет јер почива на јасној дефиницији. У Србији то није случај, јер у Србији 1 сантиметар се састоји некада од 8 милиметара а некад од 12, јер не постоји континуитет у схватању света око себе. Разлог зашто тај континуитет не постоји лежи у простој чињеници јер додир са реалношћу не постоји. Хиеархија у Србији перманентно креира конфабулације, манипулишући са базичним конфабулацијама и тако перманентно ствара и уништава главну конфабулацију, тј важећу реалност у том моменту. Хиеархија у Србији константно мења координатни систем и на тај начин обесмишљава континуитет. Разлог зашто она то ради лежи у самој суштини хиеархије а то је да је она сама себи смисао тј она смисао нема, стога све шта хиеархија ради је бесмислено и она ту бесмисленост пропагира на све шта ствара.

На тај начин могуће је спојити неспојиво, могуће са немогућим и из тог амалгама направити нови наратив, тј нову конфабулацију која је ће пак важити у реалном времену онолико колико даје максимални учинак, тј све докле троши најмање енергије.

Примера ових когнитивних дефицта има безброј.

Рецимо, када се створи наратив о снази, тј када хиеархија процени да ће максималну добит да извуче из агресије, хиеархија прекомпонује историјске наративе тако да они неумитно воде у агресивно деловање. Сложени тако, агресивни наративи воде један у други и на тај начин тренутни агресивни наратив постаје логички везан за предходни и твори “континуитет”. Најсвежији пример јесу 90те, где се успоставља континуитет са Косовском битком која је у реалности изгубљена и као резултат у реалности имала је Отоманску окупацију која са собом је повукла ропство и патњу, међутим она као чин отпора, као израз слободне воље, је виђена као морална победа и основа за стварање Српске државе. Стога реаланост је се брише и бива замењена конфабулацијом и на тај начин та конфабулација постаје реалност. У тој конфабулацији, Српски народ мора да се бори за слободу и на тај начин демонстрира своју љубав за слободом, чиме апстрактна вредност постаје идеал ка коме се тежи и на тај начин постаје део континуитета. Српски народ традиционално је слободољубив и борбен, то је његова дефиниција. Пошто је Српски народ слободољубив он ће онда да се бори за своју слободу и свако ко мисли другачије је окупатор и/или слуга окупатора. Тј испада из наратива и постаје друго а друго може бити само непијатељ према коме се испољава агресија. Једном када се тако успостави хиеархија, тј координатни систем, у Србији се креће са ревизијама историје, комунисти постају непријатељи Српског народа, четници спасиоци. Све шта су комунисти урадили тада постаје негативно а све шта су четници урадили постаје позитивно.

Историјска чињеница да су четници поражени а да су комунисти победници се избацује, дакле реалност се негира и успоставља се конфабулација која се заснива да једном моменту из другог светског рата а то је да су четници бранили Српски народ од дотадашње “браће”. Такође се из наратива искључује чињеница да је вођа Четничког покрета био припадник Југословенске војске а не Српске војске и да је као такав био носилац Југословенске идеје а не Српске. Наравно, избацује се и наратив унутар наратива који каже да Дража као вођа четничког покрета који је пак носилац Југословенске идеје био носилац под наратива унутар Југословенског наратива, који третира Југославију као неку врсту Српског комонвелта у коме Србија фигурира као центар а сви остали су само омотач који служи Србији. Тј он је припадник онога што наши непријатељи називају Србоцентрична Југославија, у којој су они подређени Србији и то им даје за право да се против ње боре јер и они имају своје наративе који су супротни нашим. У тој ново успостављеној хиеархији, Српски народ се жртвовао за браћу и дао им слободу а они су онда незахвално, ту слободу одбили и постали Бечки коњушари и собарице. Тј вратили се у ропство.Чим су испали из наратива о слободи, постали су непријатељи и сходно томе третирани.

Насупрот “четничког” наратива, тј конфабулације стоји “комунистичка” конфабулација која је се заснива на утопији. Пошто се заснива на утопији, комунистичка конфабулација је суштинска конфабулација и као таква без проблема продире у срж Српског патолошког политичког система али и простора. Собзиром да је утопситичка, дакле идеална, дакле савршена она се савршено уклапа у статичну слику света који је не промењив. Комунистичка идеологија, пошто је идеална дакле савршена, је не промњива и самим тим је једнако статична као и простор. Она коначно обједињује и простор и систем у једну статичну слику и обећава континуитет. Због тога, комунизам, “органски” леже на Српски народ и Српски патолошки простор и српски патолошки политички систем, лечи га тако што обејдињује све конфабулације у једну, главну конфабулацију и омогућава “континуитет”.

Због тога “четничка” мржња према “комунистима” ја тако велика, јер у себи садржи пројекцију истине које су “четници” свесни а то је да се комунизам тако лепо примио на Српски народ кога они толико воле, читај над којим владају. Тај шок, код “четника” изазива перманентну потребу да се боре “против” комуниста и да креирају конфабулације како би оспорили “комунистичку” конфабулацију. Међутим, чињеница да комунистичка конфабулација има континуитет, чини да “четничка” конфабулација увек буде оспорена.

У суштини сав очај Србије, када се ово хипер псеудо социо психолошки историјско блебедање одбаци, произилази из одбијања суочавања са реалношћу и то на сваком могућем нивоу. Конфабулације које се стварају као замена за реалност су самим тим бесмислене јер оне у суштини не постоје. Зато у Србији постоји презир према знању, јер на магичан начин, у статичној слици света Србин већ поседује сво знање само треба да га се сети. Он нема потребу да учи ништа ново јер већ све зна. Зато не учи ништа. Зато презире знање, јер знање за њега је увреда, јер имплицира да не зна све.

Зато је сукоб између четника и партизана је фиктиван, јер су и четници и партизани измишљени, стога је њихов сукоб измшељен. Сукоб између прве и друге Србије је такође измишљен јер у суштини не постоји ни прва ни друга Србија.

Прва и друга Србија не постоји јер- не постоји Србија.

Jedno mišljenje na „Драган Томић- Чаролије

  1. verovali ili ne, ali zasluzujemo ovakvu vlast. 90% ljudi opravdava i vodju i njegove postupke. ne kazem da smo mi koji mislimo drugacije sad nesto uzviseno, ali demokratija jeste volja vecine, pa makar toj vecini bili isprani mozgovi. previse je onih koji misle svojom glavom otislo odavde vodjeni linijom manjeg otpora.

    Liked by 1 person

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s