Драган Томић (културни додатак)- Пишање уз ветар.

Време је за културу и у овом издању, обрађиваћемо “култни” филм “Јужни Ветар”.

Воњ лешине 90-их и даље базди широм земље Србије, попут упорног прдежа који никако да оде, нагриза носну дупљу и глође мозак, терајући га да посеже за примитивним механимзмима одбране који се базирају на рефелксу и инстинкту. Леш 90-их јесте главна база од које се праве нова јела која се потом служе публици. Та “нова” јела се састоје углавном од нових зачина којима се распала лешина кити како би била примамљивија за кушање и наплату, па тако и “Јужни ветар” долази на мени као специјалитет куће и главно јело дана.

“Јужни ветар”, прати лајтмотив србског модуса операнди, који се састоји од инфантилног понашања које се код одраслих особа манифестује као социопатија и психопатија, подржаног од стране биологије, тј закона џунгле, у којој главну реч води материца и све то херметички затворено у Српски Патолошки Систем, где је такво понашање канонизовано, како кроз институције, тако и кроз неписани кодекс понашања. “Јужни ветар” , користи порнографски језик Српског Патолошког Система на прави начин било када се спушта у утробу звери на београдским сплавовима, где се месо и мозак мељу у

кокаин и сперму, било када набија шрафцигер у око, када качи друкару на конопац тако да му се види пенис, када решета из калаша по кафићима и када вади џигу мигу из гуде. Оно где није толико порнографски јесте у самим сценама секса између бића која насељавају овај филм, ал’ добро, то је и нормално јер у сржи Српског Патолошког Система влада Танатос, а не Ерос тако да пенетрација, било метком, било шрафцигером, било ножем, увек доводи до смрти, а не до стварања новог живота.

Наратив прати Мараша, звезду тзв ауто мафије у престоници који има сва обележја успешног Србина, нахрањеног лешином 90их. Млад, јак, импулсиван, психопата, Мараш је прерано сазрео и постао човек пре времена, постао је тзв “реална” србска мушкарчина која трампи права кола за картинг играчке, тј реалност за фантазију. Фосилизовано дете у телу одраслог мушкарца.

Ту је и искусни Цар који је такође прерано схватио шта је живот, мало пре Мараша и успешно га води кроз свет подземља као есенцијална очинска фигура. Реалан Марашов отац, морални реликт комунизма, сведен је на секундарну сировину и бачен у лимб самопорицања и аутодеструкције.

Марашев избор  између тероије, тј реалног оца и праксе,“Цара” осликава заправо један далеко дубљи конфликт који постоји унутар Српског Патолошког Система, конфликт између жеља и могућности. Биолошки гледано, срж Српског Патолошког Система огледа се у његовој ретардацији, тј немогућности развоја и жељама које тај систем има и које су ван његовог домашаја, управо, јер захтевају развој. Због тога Српски Патолошки Систем перманентно рађа фрустрацију која се онда испољава кроз агресију било екстерно, кроз криминал или интерно, кроз аутодеструкцију. Материца, као нека врста биолошког нација, биолошке удбе, лови преживеле и награђује их репродукцијом чиме успоставља трајни систем ретардације.

Да обајсним пластично.

Млади човек у Србији воли кола и жели да их има. Његова жеља за аутом ствара фрустрацију јер жеља није испуњена и то ствара импулс тј акцију да се жеља испуни. Ауто као објект жеље тада може да се купи, украде, или направи. У зависности од могућности контроле импулса, млади човек ће сходно својој жељи радити и зарадити за ауто, украсти ауто, или га направити.

Крађа аута је инстант задовољење жеља и производи енормно лучење ендорфина у мозгу и временом, само узбуђење изазвано крађом премашује узбуђење задовољења жеље, тј. поседовања аута и та особа постаје навучена на адреналин крађе, постаје лопов тј. криминалац. Однос је у  овом случају психопатски тј. једнсмеран, јер лопов жртви крађе не даје ништа за узврат, већ све узима за себе.

Куповина аута јесте средњи пут у коме особа, плашећи се казне друштва, жртвује себе и своје време како би добила оно шта жели. Она даје свој рад и новац у замену за ауто који је објекат жеље. Та особа своје време и енергију мења за време и енергију које је друга особа уложила у прављење тог аута. Однос у овом случају је двосмеран.

Прављење аута јесте најдужи пут у коме особа своју љубав према аутомобилу, доводи до максимума и даје своје вереме и енергију у име креације према аутомобилу који је само форма израза његове љубави. Као и код лопова, ауто као ауто губи смисао док сама креација постаје смисао те је овде однос такође једносмеран. Међтуим он је једносмеран на позитиван начин, јер особа која прави свој ауто, не одузима ауто од других, већ га сама ствара. Једном када га створи, она тај ауто може да понуди, било купцу, или лопини да га марне.

Србија поседује капацитет за све три опције, међутим оно шта доводи до тога да је прва опција увек у предности јесте материца. Материца, лишена способности апстракције, живи у перманентној реалности и као таква она је свесна временског ограничења које има да би испунила свој разлог постојања, а то је да продужи врсту. Због тога, материца увек награђује онога ко у најкраћем року може да обезбеди њене потребе. Управо зато, материца увек награђује кримоса, док купца трпи, а о креатору и не размишља.

На тај начин, материца размножава кримосе и чини да  је друштво у коме живи  криминогено на биолошком основу.

Она креира криминогени миље, јер је роб биологије; како је стуб опстанка таквог друштва, то друштво се перманентно одржава на биолошком нивоу и функционише по биолошким законима, тј законима џунгле. То друштво је ретардирано друштво, неспособно да испуњава сопствене потребе и то друштво је перманентно зависно друштво. Друштво лопова и трговаца.

Сходно томе, Марнем тј Марашова девојка носи име Софија, по грчкој богињи мудрости, јер жена не само што је тајанствена,ј она је и мудра.

Намирисавши алфа семе, њена унутрашња мајмуница улази у стање вагиналне ретардације. Стање вагиналне ретардације јесте феномен који се јавља код жена када нађу генетски пар, тј алфа мужјака и оно се манифестује кроз тотално утапање у мушкарца, при чему она суспендује комплетно своју личност и тако ретардирана себе припрема за оплодњу. Мушкарац који је препознат као генетски пар, постаје небитан, његово понашање нема никакав утицај на њу, све што је за њу битно у том моменту је његово семе, тј ген. Последице које она трпи због тога су неважне и управо зато, Софија, након што је оплођена, трпи злостављање од стране криминалаца који желе Марашеву главу. Она штити Мараша као извор добрих гена а не као криминалца, или као мушкарца и вољна је да иде до сопственог самоуништења како би очувала крими накот.

Архи непријатељ јесте нешто што се зове Голуб, нарко бос који поседује град али није градоначелник. Голуб је само екстензија службе , тзв полицијске комбинације. Ту сазнајемо за историјат нарко пута, сазнајемо да је гудра у суштини државни посао и да је сама полиција заправо нарко картел која је задужена за лиферовање гудре са Блиског Истока у Европу. Мозак операције, окружен униформама са дугим цевима, коље вепра и вади џигу и одлучује да је ок да Голуб оде на одстрел. Вешто манипулишући Марашевим осећањима служба га доводи у ситуацију да кокне Голуба, чиме му даје сатисфакцију да је испунио космичку правду крими универзума и филм има срећан завршетак у коме Мараш не иде у затвор због убиства, крађе,  наношења тешких телесних повреда, штете на покретној и непокретној имовини, неовлашћеног ношења ватреног оружија, поседовања и трговине наркотицима, изазивања јавне опасности итд итд. Корумпирани инспектор остаје у служби без обзира на то што је погазио сваки правилник службе, учествовао у нелегалним радњама, није радио свој посао итд итд.. Софија није подбацила јер крими ген још у материци је обложен генетским панциром и када се излеже осигурава даљи опстанак врсте.

А и зашто би, када у суштини не постоји полиција, не постоји закон, не постоји држава.

Постоји само природа у којој јачи једе слабијег и ко се дрзне да то промени, одмах бива елиминисан од стране врха. Тај врх није у скупштини, није у суду, није у згради. Тај врх није чак ни у граду.

Тај врх је у шуми и сече прасе.

Колико сам чуо, накот “Јужног ветра” се претворио у серију одакле бљује свој садржај у мозгове публике и обогаћен је новим зачинима (Де Бе против Ђе Бе-а, неки латиноси, незаобилазна племена са Југа итд ) за које ме искрено заболе курац.

Оно шта је мени битно јесте питање да ли је А.Р од 22 године, примио довољну дозу “Јужног Ветра” пре него што је изазвао онај ужас у Земуну када су се сударили два аутобуса, 15 и 45, при чему је возач стар 31 годину изгубио живот. По неким разговорима снимљеним у гсп а изреченим из уста успаване препичке која описује своје другове са сплавова, рекао бих да јесте. Да ли је А.Р. у тим моментима помислио да је Мараш, да ли је у моменту када је стао на гас, заиста помислио да га мурија јури јер је имао гудру у колима, никада нећемо знати.

Али је зато сигурно да наставак следи…

Драган Томић

2 mišljenja na „Драган Томић (културни додатак)- Пишање уз ветар.

  1. Odlična analiza.
    Serija još više, pokazuje ono što je ovde rečeno.
    Što se Materice tiče, u seriji je alfa primerak, zamenjen „siguricom“ beta provajderom, koji će da se brine za krimi nakot. Generalno serija je upravo miris leša 90-ih, kao dobro obrobana matrica, zašto je menjati kad radi, ali sudeći prema odjeku koji ima medju srednjoskolcima jasno je koja se poruka šalje.

    Sviđa mi se

  2. Нисам гледао ни филм ни серију (као ни било који српски филм/серију снимљен посљедњих 15-ак година), али бих и без тога рекао да је ово јако добар текст. Све је јадније и јадније.

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s