Драган Томић : Рокај, снимај, рокај, снимај…

Аааххх, Мико….упаде у шамотну пећ. Предиван пример како мушкарац зарад вагине спаљује цео свој живот и животно дело, па уместо да к’о човек оде у пензију, сада ће да буде јебан у прдекани сваки дан јер није могао да контролише своје нагоне. Јбг, шта да се ради, ко не научи понавља. До смрти.

Џева дигнута поводом „открића“ младе глумице о сексуалном злостављању, базди на већ чувени #me_too покрет, којим се левица служи како би са високог моралног положаја, снајперски елиминисала своје противнике, користећи омиљени наратив жртве и праведног, анђеоски белог осветника са калибром у рукама који окида тек када се злочин деси, никако пре и никако после јер у наративу левака освета је једнако правда. А освета је могућа тек пошто се злочин деси и нераскидво је везана за сам злочин.
Освета не може да постоји без злочина и сама по себи је злочин, само са промењеним наративом.

Да се до улога долази преко кревета, правило је број један у индустрији забаве. Индустрија забаве је забавна за публику али за учеснике је све само не забавна.

Случај Мике Алексића прати типичан наратив особе са нарцисоидним поремећајем личности. Особа која пати од овог поремећаја, осећај и регулацију сопствене вредности врши на основу одговора од околине коју добија на основу идеализоване слике коју пројектује ка споља. Та особа је у ствари филмски пројектор који осећај вредности добија на основу аплауза публике који добија када се филм заврши. Наратив о себи, високо идеализован, грандиозан је филм који тај пројектор пројектује и проблем настаје када сам пројектор почиње да верује да је филм реалност а не производ маште. На том месту настаје патологија, када се изгуби веза између унутрашње репрезентације реалности и реалне реалности споља,тј када се граница између унутрашење и спољног света избрише. Код особа са нарцисодиним поремећајем личности, постоји нешто што се зове дефлаторна експанзија ега. Спољни свет се минимизује, упрошћава, вулгаризује како би као такав био интегрисан у унутрашње поимање света које се она шири и преузима примат у слици света коју та особа поседује. Другим речима, особе са овим поремећајем, имају тенденцију да омаловажавају спољни свет како би истакле свој грандиозни унутрашњи свет и наметнуле своје унутрашње представе на тако смањени спољни свет. Попут црне рупе, која једнако смањује и просторо и зауставља време, особе са нарцисоидним поремећајем личности гутају реалност, трансформишу је путем дефлације тј минимизације и интегришу је у своје унутрашње лудило које онда сматрају за реалност.

Патолошки психолошки простор тада прелази из дименизје менталног у физички простор и постаје реалност за друге људе који имају довљно несреће да се нађу у близини такве особе. Тада, особа са нарцисоидним поремећајем личности, постаје центар универзума за те људе и они постају саставни део болесног наратива његовог ума. Тада се успоставља веза са њиховим уграђеним нарцизмом који онда под дејством мега нарциса такође расте и разграђује њихову личност.

Реалност која постоји унутар тог патолошког простора, назива се колективно лудило или масовна психоза, где је нарцис центар универзума који храни нарцизам људи са којима је у контакту и на тај начин он их конзумира, тј њихов нарцизам постаје део његовог нарцизма.

Атмосфера која се јавља унутар тог простора јесте религијска атмосфера, атмосфера култа. Нарцис као главни гуру, послат од самог бога, дете унизверзума се доживљава као ауторитет коме се мора повиновати и чије се жеље и заповести морају испуњавати и поштовати. Једном када је метнална контрола успостављена, главни нарцис тада може са њима да ради шта хоће и како он више не прави разлику између реалности и својих унутрашњих конструкта, он се према њима управо тако и односи. Људи ухваћени у овај простор губе свој идентитет и постају део идентитета главног нарциса, постају његове мисли и осећања.

У овом случају, собзиром да се радило о „образовању“ , Мика је пројектовао своју визију света у коме су све жене круве, другим речима сама суштина њиховог постојања је да се натакну на курац и пруже сексуално задовољство и да је једина разлика у цени која се плаћа за то, или ће бити пословна пратња тј елитне проститутке од 200 е па навише или ће бити уличарке од 20 до 50 е. На овај начин, Мика је поставио правила игре чији је коначни циљ да он јебе али како би осигурао да неће бити кажњен за то, тј Мика би да јебе за џ јер је Бог а Бог не плаћа, он је морао да то нормализује, тј да учини да ученице то схвате као нормално. Стога кроз процес пројектоване идентификације, Мика је имплементирао слику коју жели у умове ученица и мирно чекао да „сазре“ и претворе се у то шта их је он учио. А учио их је да буду курве и оне су то интернализовале и то усвојиле као сопствени идентитет стога им није било тешко да се крешу са њим чим су напуниле довљно година да то не буде баш превише „шокантно“.

Начин на који је он то себи представио,тј рационализовао као би могао да му се дигне јесте кроз креацију наратива, колокивијално званог „свака жена мора да има тајну“. Оно шта овај наратив значи јесте у суштини ја те јебем, знам да је то погрешно али морам да га турим јер нисам у стању да се контролишем и знам да могу бити кажње за то, стога морам да те убедим да је то што те јебем вредно и да ће ти користити али само ако остане између нас двоје и буде твоја тајна. Тј твоја вредност коју мораш да чуваш.

За оне којима баш и није било по вољи да се туцају са Миком, био је припремљен простији наратив типа ко ће теби да верује, сви знамо да се глумице крешу и пре ће веровати мени него теби.

Бизарно, Мика је тачно знао шта ради. Прича о „тајни“ у мозгу будуће глумице, није ништа друго до поништавање њеног правог ја и замена фиктивиним „ја“, тј замена „улогом“. На овај начин, будуће глумице, трауматизоване, створиле су природни одбрамбени механизам у виду нарцизма, тј створиле су лажно ја и на основу тога постале управо то шта су желеле, неко други кога Мика није јебо. Постале су глумице. Но ако су у јавности глумице, Микина тајна говори да су оне заправо проститутке а проститутка увек наплаћује и сада је џаво дошао по своје. Космичка правда?Карма? Не, само логичан след догађаја.

Главни мотив код Мике, није секс, већ моћ. Мика користи секс као алат да би одржавао слику о себи као моћном, неком ко има контролу над сопственим животом. Користећи секс као алат за вајање будућих глумица, Мика је био успешан, толико успешан да је заборавио на реалност у коме постоје последице за деловање. У својој школици је био Бог, чак се и није либио то јавно да каже чак и у самом називу своје „установе“.

„Ствар срца“ заправо то јасно и показује у самом називу, сви знамо шта је срце али мало ко зна шта је то ствар.

Ствар је курац.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s