Мр. Бранимир: СИЛОВАЊЕ НОВИНАРСТВА

Избегавао сам, избегавао, ал ипак нисам могао да се не осврнем на ново брутално силовање професије коју сам као млад, тотално залуђен њоме под утицајем „америчке пропаганде“, изабрао и неко време живео од ње.

Непосредан повод је медијски „линч, силовање, насиље“ и (могуће) жртава сексуалног насиља и оптуженог, још неосуђеног али, могуће, и невиног човека (ако или бар док се не докаже супротно) у „случају Мика Алексић“. Написах – само повод, јер се нећу бавити суђењем поменутим, између осталог и зато што су ми два међу нанеомиљенијим профилима личности управо – матори јарац који продаје муда за бубреге клинкама да би их кресно, и глумице и глумци, част изузецима али огромна већина које сам упознао су на овердози еготрипа, па сигурно не бих био објективан.

Елем, као млад, глуп и наиван, изабрао сам (прецизније маштао и планирао) да будем међу ликовима које су тада звали „Седма сила“. Знаменити новинари истражитељи били су тада (крајем 70.тих) планетарне звезде попут рок старова, управо су збацили америчког председника, моћним диктаторима су у интервјуима постављали дрска питања, утицали су на дневну политику и контролисали одлуке влада, властодршци су зазирали од њих и били су веровали или не – једна од најцењенијих професија у очима плебса. Тај назив – „седма сила“ нестао је у „ропотарници историје“ као и доста раније хомоним који је означавао нешто сасвим друго али слично суштински – уједињене савезнике у првом балканском рату (Србију, Бугарску, Румунију и Грчку). Из истог разлога – напуштањем начела на којима су основани и првобитно успешно деловали престали су да буду седма сила, нису искористили шансу да то постану.

Мој избор се дешавао уочи пада Берлинског зида.

У социјалистичким земљама такође је постојало истоимено занимање новинар, али које се битно разликовало од западног хомонима. Уместо „седме силе“ и „универзалних незналица“ у социјализму новинари су били „друштвено политички радници“. Посао „универзалних незналица“ био је једино да на занатски исправан начин истраже догађаје и дочарају их и опишу тачно и истинито обичним смртницима. И појам „догађај“ био је прецизно дефинисан: „није догађај кад пас уједе човека, него кад човек уједе пса“.
Рецимо, број заражених од сезонске болести, показивање силиконске сисе од стране старлета, глупе изјаве напредњака или критика истих од стране Ђиласоваца за исто оно што су и сами први радили – нe би били догађај и не би завређивали да буду вест ни по стандардима ондашњих „друштвено политичких радника“, јер је и њима „догађај“ био ујед човека.

„Друштвено политички радници“ су морали да воде рачуна о друштвеним интересима, читај интересима режима, што је нужно укључивало селекцију информација и сазнања, читај системску цензуру. За разлику од њих седмој сили санирање евентуалних последице, рецимо ако, након и под утицајем текста, пропадне држава, почне рат, падне власт, буде изазвана нека материјална штета, неко има личне проблеме и сл., нису биле посао ни брига.

Стога су друштвено политички радници углавном били чланови комунистичке партије. Не сви нужно, али они који су пратили више органе власти свакако. А држачи/це микрофона владарима, попут потоњих челница НУНС-а, чланица Савета РРА и других (пара)институција тзв. демократског поретка су биле део власти (у којој је подела на законодавну извршну и судску била само формална) и то део врхушке. Из личног искуства знам колико се тај поредак „променио“ после петооктобарске не-револуције – кад су држали конференције за новинаре по Црногорском приморју владари попут Војислава Коштунице/Бориса Тадића или Мила Ђукановића/Филипа Вијановића, (а то су чинили „свако мало“ јер су обожавали да седнице Врховног савета одбране држе у Мељинама) нисам мого да држим микрофон ја, дописник Блица (оног правог не овог садашњег срања) из Будве, него би из централе из Београда стизао специјални авион на аеродром Тиват са сертификованим држачима из Београда разних редакција и медија. Буквално само да би десетак минута држали микрофон. Њиховом држању микрофона сам и ја назочио. И после кажу – ето вам капитализам.

Описаћу вам на једном баналном примеру разлику између ова два хомонима, и како се (ни)је толерисало новинару да не буде и „друштвено политички радник“.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века сва дописништва са Југословенског приморја су редовно извештавала о туристичкој сезони. И СВИ дописници СВИХ новина и електронских медија су писали бајке о рајским, данас би се рекло дестинацијама, из којих су извештавали и у којима су живели. Сем једног, легендарног дописника Новости из Будве, Сава Греговића. Једино у Будви су се изливале фекалије у море, харале стомачне заразе услед нехигијене, биле несносне гужве, домаћин драли и варали туристе, стално био „овербукинг“. Тако што се у елитним Сутомору, Улцињу, Макарској или Неуму никако није дешавало. Власти у Будви су стално упозоравале и кукале како им Саво уништава сезону, одвраћа госте и тако прави конкретну материјалну штету, а својеглавог Сава је болео q за то.

Саво је умислио да је „Седма сила“, док су дописници из Макарске и Сутомора били савесни „друштвено политички радници“. О размерама „комунистичке тираније“ најбоље говори податак да је Саво срећно дочекао заслужену пензију. У новинарским круговима Илирика сви знају ко је легендарни Саво, а нико се не сећа дописника из рајских дестинација Спича, Макарске, Драшница и осталих. Укратко – могло се и тада бити Саво, све је као и увек било ствар личног избора. Да убацим зрнце сумње у објективност ове приче, додаћу да сам имао част да радим са Савом у истом дописништву.

Елем, пошто сам дипломирао баш уочи пада Берлинског зида, наиван попут сценаристе српског филма „Бал на води“ (у ком звездашка реакција побеђује комуњаре партизановце), кренух у рушење „друштвено политичких радника“, наивно верујући да долази време нас седмосилника и универзалних бленти.

Можда једног дана напишем мемоаре у којима бих описао шта сам све преживео јер сам се понашао ко да сам стварно „Седма сила“, док ме нису пребрисали гумицом ко мој имењак страшног лава. Тек – изгубио све сам битке, ал доста ми је више и залудног вођења рата. Уместо да у социјалистичким земљама победи „Седма сила“, „друштвено политички радници“ су открили па освојили и Америку.

Ево како то изгледа – експлицитно и нескривено – https://www.cenzolovka.rs/etika/bruka-bre-ili-o-totalnoj-propasti-novinarskih-standarda-i-srozavanju-profesije-u-slucaju-aleksic/?fbclid=IwAR20UZ1I7U3sd691xJfzWeaYHQQ78PC5FfpuW23FXiC_AIpfMPyl2_GXQ9w

Текст је наизглед скроз ОK, критикује медијски линч, непоштовање претпоставке невиности, кршење јасних законских обавеза из Закона о јавном информисању (о којима би се, додуше, баш у светлу сукоба Првог амандмана и задатака „друштвено политичких радника“ дало полемисати) али оштро око мене екс фриленсера и „америчког чоека“ открива како је комунистички модел новинара као одговорног „друштвено политичког радника“ дефинитивно победио „Универзалне незналице“.

на вам примера пропасти и смрти либералног новинарства:

Чак и када је жртва врло рада да исприча све што има, када је свесна последица своје исповести, медији су ти који би требало да је бране од ње саме…“ овако експлицитног зазивања (ауто)цензуре није било ни у комунизму, одговорно тврдим. А ни овако: „Жене које свесно пристају на све ово, истински мењају друштво, отварају важне теме, али све то не значи да медији морају да објаве сваку реч њихове исповести...

Затим се прелази у потпуну тоталитаристичку бласфемију саме идеје независног новинарства: „Медијима је забрањено да објављују било шта што би могло да утиче на крајњи исход истраге …“ Чуј, медијима је ЗАБРАЊЕНО.

Не може се ни без Орвелијанских обрта: „Објављивањем података из истраге, медији постају подложни превари … „Аха превара је уствари због објављивања чињеница а не обрнуто.

„– на њих можда желе да утичу адвокати или, из неког свог интереса, чак и истражни органи; неко можда жели да преко њих промени контекст приче, да намерно компромитује доказе. Тужилаштво је на тај начин под притиском…“ понављам – зашто би новинар требао да брине што је тужилац под елементарним описом свог посла. Ако није спреман и обучен да издржи притиске, онда не треба да буде тужилац. Тужилац, судија, поп, војник, полицајац, лекар … и покојна професија новинар стварно нису послови за сваког. А новинар је за лудаке – отворено кажем из најличнијег искуства, ако нисте луди немојте.

Да би закључили са темељним искривљењем суштине новинарске професије и етике: „Новинари … су ту да извештавају, водећи рачуна о јавном интересу, али и интересу жртве...“

Не, новинари су ту само да извештавају по законским и занатским прописима, и ништа више. Ови који воде рачуна о нечијим интересима зову се ПиаР менаџери и/или пропагандисти. У Француској нпр. особа која се бави ПиаР менаџментом аутоматски се брише из чланства у друштву новинара, а код нас је Оља Бећковић „икона“ новинарства. То су занати „компатибилни“ ко хирург и погребник – замислите сукоб интереса погребника који ради у хитној као хирург.

У покојном новинарству посао новинара био је једино да извести и дочара људима тачно догађај – за све последице друштвене и личне МОРАЛО је да га боли q – то НИЈЕ његов посао и НИЈЕ његова брига што је нпр. тужиоцу отежао или што се пунолетна особа упетљала у осуду средине због сопствене одлуке за коју једино она треба да сноси одговорност.

Комесарском уређењу у ком постоје самозванци и самозванице овлашћени да у име неког брину о његовим личним интересима иманетна је криминализација и инфантилизација становништва. Новинар који је ускладу са елементарним начелима и правилима заната објавио тачно све што је сазнао, прети законска санкција јер је „отежао тужиоцу“, а особу која је врло храбро и самосвесно решила да каже све о сопственим траумама приликом силовања или сексуалног узнемиравања треба прогласити инфантилном. Комесари су ту да се брину шта је у њеном интересу да изнесе и колико и које информације је дебилни народ способан да схвати и усвоји.

Но, оно што је најгоре у свему није тема Цензуроловкиног текста, прецизније прокламације. Ондашњи „друштвено политички радници“ су се итекако држали основа новинарског заната – фамозних пет дабл ју (одговор на СВА ова питања – ко, шта, где, како, зашто – у свакој новинарској форми чак и у краткој вести од једне проширене реченице) и правила друге стране. Данашњи, као прави (култур)марксисти избацили су из каде Фојербахово дете, а прљаву воду нису.

Није проблем што су се храбре жене усудиле да кажу све и што је (а није) то објављено, (а за тужиоца ме поново заболе), него што у сваком тексту фали бар два дабл ју. У наслову силовање у тексту га нема или се констатује да је било сексуалног узнемиравања чак силовања а у тексту нема описа, тј, описано је нешто сасвим друго. Овакав непрофесионализам директно дискредитује изјаве жртава. А Микине друге стране нигде никад. О томе комесарке из Цензуроловке „ни мукајет“.

Каква бре друга страна кад – „… Време истраге је време истраге и не бисмо га смели реметити дисонантним тоновима који, баш као и подаци из истраге, „муте“ комплетну слику и дају јој погрешан тон.“ Ово се некад звало једноумље. Не „мутите“ унапред зацртану слику.

6 mišljenja na „Мр. Бранимир: СИЛОВАЊЕ НОВИНАРСТВА

  1. Радо бих овај материјал преносио даље, али без имена и презимена аутора текст је непотпун. Може ли се знати име и презиме аутора?

    Sviđa mi se

    • Да ли сам добро разумео, да аутор није спреман и расположен да се потпише?

      Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s