Драган Томић, „90-те“, увод

Дубоко сам убеђен да сви наративи који постоје данас у Србском патолошком политичком дискурсу, јесу заправо ресантимани 90-тих година и да као такви, они нису нови нити аутентични, већ представљају континуитет тог периода. Као и онда, мој став подоводом ових ствари је остао не промењен.

Деведесете нису дошле ниоткуда. Милошевић није дошао ниоткуда нити наше пропадање почиње у 90тима. Заправо, 90те јесу средина процеса који је започет одавно. Из чисто праткичних разлога, нећу ићи у ситна цревца већ ћу се фокусирати на оно што сматрам конкретним временским одредницама, везаним за целу ову причу. По тој логици, ова прича почиње и завршава се са Косовом.

Прича о пропадању Србије и Срба, почиње демонстрацијама на Косову, 11 Марта 1981 године. Те „демонстрације“ нису биле никакве демонстрације, то је била оружана побуна слична оној 1989 и касније 1998 године. Заправо стање на Косову јесте један не прекинути континуитет који датира још од првог момента када је Србија „повратила“ Косово. На папиру и медијски, Косово је било у „саставу“ Србије још од Балканских ратова, али оно никада није било ДЕО Србије. Пре Балканских ратова, догодио се Албански устанак, који је успешно завршен признавањем Албанске аутономије од стране Отоманског царства 18 Августа 1912 године.

Када кажем да Косово никада није било ДЕО Србије, то значи да оно никада није било територија на којој сте могли слободно да се крећете без страха да ће те изгубити живот само зато што сте Србин. То што је оно формално било у саставу Србије, то што је увек било у статусу примирја, ја то не рачунам као део територије Србије.

Као такво, Косово је постало генератор унутрашње параноје и инкубатор Српског национализма. Оно је било а и још увек јесте, главни покретач свега што би се у Србији могло назвати националним. Тачније, није било Косово већ чињеница да га ми нисмо имали и ако је било у саставу Србије. Због тога, фрустрација и агресија коју иста рађа, је перманентно иритирала сваку елиту у Србији, од почетка 20тог века до данас. Коначно, Косово је то што чини да је Србија нешто што се зове failed state или што је покојни Ђиниђић назвао, додуше у контексту Југославије, недовршеном државом.

У том смислу, Косово јесте истина о Србији јер непобитно доказује да ми никада нисмо се ослободили Османског царства, да су све наше светле битке и борба за слободу ништа друго до празне пароле и речи и да се оне никада нису ни десиле суштиниски и ако историјски јесу и да све жртве које смо дали на олтар слободе нису довеле до било чега смисленог и коначног. Другим речима, наша борба за слободу није изнедрила нити конституисала Србију као државу.

Из тог разлога, Србија као недовршена држава, перманентно креира Српско питање и чини да Србија није јасно дефинисана целина већ да је она процес који траје бесконачно.

Како сваки недостатак, који не може да се надомести, ствара потребу за компензацијом и та компензација се врши кроз суперсију која постаје репресија и/или кроз бројне облике трансформације чињеничног тј реалног стања. Број наратива којима се ово стање покушало компензовати је огроман, од наратива о „светлој будућности“, „Југославији“, „Великој Србији“, разноразним унијама итд итид до наратива „Ај да завршимо са тим Косовом па да и ми будемо део Еу, Марса, Сиријуса „, „Косово за патике“ итд итд. Компензациони наратив треба схватити као седатив тј као дрогу и управо ова чињница поставља на право место саму суштину сваке власти у Србији а та суштина гласи „Услед немогућности да реши реалан проблем и конституише Србију као државу, кроз решење Косовског питања, свака власт у Србији потеже ка компензационим механизимима што чини да је свака власт у Србији разведена од реалности и да постоји као фатаморгана. И како је компензациони механизам друго име за дрогу, то чини да је свака власт у Србији-НАРКОМАНСКА“.

Како нема јасно дефинисано упориште, нема чврсто тло на коме стоји, сваки дискурс који се формира у Србији подложан је хроничној нестабилности те стога он осцилира од хистерије и еуфорије до готово кататоничне депресије и управо на овом месту, почиње прича 90-их, 1981 године, „демонстрацијама“ на Косову.

Кратке цртице и колико су то биле „мирне демонстрације“.

27.01.1981- Делегација Косова у посети Албанији под вођством Ризе Сапунџије води преговоре о јачању културних веза САП Косова и Албаније.

11.03.1981- Избијају немири у мензи универзитета у Приштини.

25.03. 1981-Окупљање у студентском дому универзитета у Приштини

26.03. 1981-Протести у Приштини где се појављује слоган „Косово Репубилика“. Долазак штафете Младости на Косово у истом дану.

31.03. 1981-Протест ђака и радника у Обилићу на Косову.

02.04. 1981-Проглашено ванредно стање на Косову, ЈНА послата да уведе ред.

08.04. 1981-Завршетак ванредног стања на Косову.

20.04. 1981-Поновно отварање Приштинског универзитета.

05.05. 1981-Пленум ПК СК Косова, Вели Дева смењује Махмута Бакалија

13.05. 1981-Мањи немири у студентском дому у Приштини, смењени директори студентских центара на Косову.

19.05. 1981- Затварање Приштинског универзитета након нових протеста, прелазак на преведене Српске уџбенике.

23.05. 1981-Две експлозије у кругу амбаседе СФРЈ у Тирани, следи прекид „културних“ веза Албаније и АП Косово.

31.05. 1981-Азем Власи изабран за предсадника ССРН Косова

13.06. 1981-Савезни секретар унутрашњих послова, Фрањо Хрљевић наговештава повећање присуства полиције на Косову.

18.06. 1981-Политика Експрес извештава о каменовању возва на Косову

14.07. 1981-Југословенски дипломата Благоје Анакиосики и још један службеник, рањени у Бриселу од стране нападача за које се предпоставља да су Албанци.

04.08. 1981-Убијен Југословенски дипломата у Бриселу, Стојан Ђерић док је службеник Зуко Реџо рањен, ухапшен починилац, Косовски Албанац Муса Хоти

05.08. 1981- Али Шукарија изабран за представника предсадништва Косова

06.08. 1981- Махмут Бакали искључен из ЦК СК Косова

25.09.1981-Скупштина Косова прихвата оставке Бахрија Оручија, предсадника извршног већа Косова и Душана Ристића, предсадника скупшине Косова.

01.11.1981- Енвер Хоџа, на конгресу партије рада, тражи да Косово добије статус Републике. Азем власи му одговара да Албанци на Косову живе боље него у Албанији.

17.011.1981- 22 седница ЦК СКЈ на којој је донета платформа о „Акцији развоја социјалистичког самоуправљања, јачања братства и јединства на Косову“

17.012.1981. Самоубиство Мехмета Шехуа, Албанског премијера.

Оно шта није објављено и шта се дешавало између ових дана, врло лако се може надопунити догађајима који ће уследити у годинама које долазе, јер се по природи не разликује ни за јоту од догађаја током 90тих.

Заправо смрт Јосипа Броза била је само окидач за већ уходане планове распада које су имале све републике и АП унутар СФРЈ, све осим-СРБИЈЕ.

4 mišljenja na „Драган Томић, „90-те“, увод

  1. Tomiću, kad će nastavak? 🙂
    Odlično je za sada. Kako si ti batalio radio two-em, tako sam i ja smanjio slušanje emisija na minimum, ali mi se čini da je otišlo skroz u pakao jugonostalgičarskog mentalnog pomora i da ne vredi više. Vidim da si počeo ponovo da pišeš i malo redovnije, što je dobro. Pozdrav!

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s