Драган Томић: „Деведесете“, 1986. година

И коначно, након шест година од смрти Маршала, долазимо до чувене 1986. године, када долази до пуцања пукотина на конструкту званом Социјалистичка Федеративна Република Југославија. Један је кључни моменат у тој години који ће обележити „деведесете“ а то је Меморандум САНУ. Исправно назван „понудом безнађа“, меморандум САНУ из 1986 године, јесте врло забавно штиво, јер у себи садржи масивне логичке грешке и пада на тесту реалитета скоро у свакој тачци. Међутим, као такав, он 100 % рефлектује суманутост ума српске интелигенције. Стога следи кратка обрада истог.

  • Политички волунтеризам као главни разлог пропасти економије.

По академицима, СФРЈ је имала нагли развој од 1955 до 1965 године a онда од 1965 године, ствари крећу на горе. Зашто крећу на горе? Из два разлога:

Први је да стратегија развоја, није уважавала основни захтев оптималног развоја привреде, који налаже да производне чиниоце користи сразмерно њиховој расположивости.

Други разлог лежи у очекивању, да ће пораст реалног личног дохотка, водити у већу продуктивност рада.

По академицима, недостатак планирања води у сулуде пројекте који постају промашене инвестиције и на тај начин воде у пад продуктивности што изазива кризу југословенске привреде. Тачније, од половине шесдесетих година, врши се де професионализација привреде а примат се даје самоуправљачком вођењу, које лишено знања, доноси ирационалне одлуке, троши новац без разума и то доводи до пада продуктивности. Предузећа уместо да се укрупњавају она се устињавају и привреде република се затварају у себе, слабећи заједничко тржиште.

Нажалост, ништа од овога није тачно, јер када се погледају демографски параметри, ствари су више но јасне. Прво од 1953 долази до наглог повећања Албанске популације коју од 1961 прати популација Муслимана у Босни. Њихова популација расте до 1971 године и онда опада. Албански талас емиграције на Косово са собом носи безбедносне проблеме јер се добија агресивно становништво које је аутархично и пре свега у складу са Исламом, презире рад. Оно пре свега тежи да буде издржавано од стране куфара који раде за њих. У Босни, ситуација је донекле мирнија, јер тада Муслимани нису отворено агресивни али нагло увећање њихове популације, повезано са традицијом која не иде даље од занатства, значи да за те људе неће бити посла у никаквом напредном систему. Прихватање нових знања коси се се религиозним учењима тако да се добија једна масивна економски слабо продуктивна популација која је агресивна и не образована. Све што ти људи могу да раде јесу базични физички послови и притисак раста њихове популације, приморава комунисте да снизе „стандарде“ како би постигли једнакост и једнака права. Наравно, ово се не односи на све припаднике ових наицја и вере али генерално, специфичност њихове културе и погледа на свет, је све само не напредан. Како њхихов број расте а простор је ограничен, долази до исељавања било милом или силом, тако да се јавља масивна незапосленост што се компензује „Црвеним пасошем“ те се тако становништво исељава масовно по Европи и другим „развијенијим“ деловима СФРЈ. Заправо све ово се поклапа са деловањем Александра Ранковића и његовом познатом политиком чврсте руке.

Те 1965 године, СФРЈ је спровела Привредну реформу, приликом које је девалвирала динар са 750 динара за долар на 1250, Рефрома цена изазива поскупљења, смањивање државне интервенције и уношење тржишних елемената. Као награду, СФРЈ потписује споразум са ММФ и добија пуно чланство у ГАТТ-у, тј улази у међународну размену.

Сликовито, уместо да на међународну утакмицу изађе спремна и фит, СФРЈ излази нервозна и трудна после ноћних севдаха. Логично, да се заштитили од ове негативне тенденције, најразвијеније републике затварају своје привреде како би се спасле пред севдах популацијом.

Логично, како економски није могла да произведе довољно да нахрани толико нагло нараслу севдах популацију, СФРЈ почиње да се задужује, чиме себи ставља још један камен око врата. И нормално, чим је севдах досегао максимум почетком 70тих, ето га Алија и „Исламска декларација“. Да не би кренули да секу главе, даје им се новац који се троши на још севдаха, летовања, аутиће и остале играчке. У Хрватској Маспок и одмах после имамо операцију „Феникс“ тј убацивање озбиљне усташке групе у Радушу.

Заправо СФРЈ је била мртва држава још од тада, још од половине 60тих. Уставни амадмани и њихова тотална имплементација у устав 1974 године, су одредиле правац дешавања, са и без спољних утицаја.

Академчићи тада примећују велике цивилизацијске принципе, као што су:

  1. Сувереност народа, где виде елиту као кочничара остваривања пуне суверености. По њима, елита поседује монопол над економском моћи која јој даје моћ да се образује, чиме постиже спој знања и средстава, са којим се онда успоставља поптуна контрола над друштвом и одређује правац његовог кретања. И то по акдемицима није фер и то је репресија и несрећа. По њима, пуна сувереност се остварује у бескласном друштву, лишеном елите и организованом на демократски начин.

Ово би било могуће када би сви људи били једанко интелигентни али како нису ово је још једна нарцисоидна идеалистчка утопија .

2. Самоодређење нације. У модерном друштву свако политичко угњетавање и дискриминација на националној основи је неприхваљиво. Југословенско решење националног питања је у почетку могло бити схваћено као примерен модел много националне федерације у којој је принцп јединствене државе у државне политике био успешно спојен са принципом политичке и културне аутономије нација и националних мањина.

Суочени са реалношћу, академици закључују да сви мрзе и киње Србе, да их терају са огњишта и да они као мањина у другим државама немају иста права као мањине у Србији. По њима, ово чини да СФРЈ није модерна и демократска држава.

Историјски принципи политике и културе нација које су чиниле СФРЈ, поготово Хрвата,Албанаца и Муслимана су по природи анти српски, што су небројано пута кроз историју демонстрирали кроз јаме и каме, стога дати им могућност да буду аутономни по тим принципима а затворени унутар једне државе са Србима, логично значи да ће њихова мржња само расти и да ће тежити да ту заједницу разоре и да елиминишу Србе као фактор са своје територије.

3. Људска права. Модерна епоха почиње афирмацијом људских права. Како СФРЈ постоје „вербални деликти“, цензуре и тд, академици закључују да СФРЈ није цивилизована и просвећна земља а ни друштво.

Није. Јер ако би могли да говоре оно шта мисле, то би се завршило ратом. Баш као што се и завршило.

4. Рационалност. Модерно доба је доба рационалности. „Друштвене установе и начин организовања целокупног друштвенго живота морају положити испит пред судом разума.“ Онда иду набрајања шта је све рационално и закључује се је у случају СФРЈ све супротно томе. Коначни закључак је да СФРЈ није модерна тј рационална држава.

Грешка, СФРЈ је изразито рационална држава а то што сви напредују на рачун Срба је и те како рационално са њихове тачке гледишта. Ирационално је са становишта Србије али она се рационалног давно одрекла, прихватајући пан славизам и правећи прву Југославију. Како беше дефиниција лудила.

  • Лудило је понављање исте ствари на исти начин у нади да ћеш добити другачији резултат.

Након овога, долази се до суштине зване положај Српског народа који је тежак. А зашто би био лак ако су ушли у заједницу са доказано непријатељским државама и народима? Робовали су под Отоманима 500 година, ови им секли главе,набијали на колац,прцали жене и ћерке, зашто се очекивало да ће се понашати другачије у СФРЈ?НДХ се заснивала на јами и ками, зашто се очекивало другачије?Албанци воде рат са Србијом још од момента када је први пут српска војска прешла Проклетије,зашто је очекивано да ће се став променити у СФРЈ?

САНУ закључује да ће Срби најебати и препоручује себе као некога ко је спреман да нађе решење да се то не деси, јер судбина и историја то захтевају.

У склопу магичног мишљења, које постоји у главама САНУ, САНУ исправно констатује неке проблеме али не успева да их логички разложи и објасни из само једног разлога- САНУ не признаје српску одговорност и кривицу за стање, јер је Србија била та која је идеју донела на свет, Србија је та која је направила прву Југославију. САНУ се не одриче конструкта, већ аутистично оптужује друге што нису оно шта САНУ мисли да јесу и криви их за пропаст сопствене фантазије. САНУ не покреће ова питања јер да их је покренула, схватила би да има проблем који не може да реши и да је боље за њу да да оставке и препусти место неком другом и способнијем.

Наравно, текст је „процурео“ у јавност и наравно изазвао је буру незадовољства. Он дан данас представља крунски доказ агресивних аспирацјиа Србије, која тражи начине да наметне своју вољу другима и полазну тачку Милошвеићеве идеологије.

У реалности, Меморандум САНУ је очајнички покушај консолидације Србије пред рат који јој је остављен као друга опција у процесу њене дезинтеграције. Као и све у Српској интелектуалној сфери, састављен је у сакатој, недовршеној, „боли ме курац“ форми. Препун менталне гимнастике у којој САНУ покушава да скине одговорност са српске елите, она рупе које настају када се из контекста избаци улога Србије, пуни фантастичним наративима какав је политички волунтеризам, увређено се дури што нас други не поштују и цене стварајући тиме култ хероја-жртве. Испод свега овога, заправо букти завист и осећај срама јер су нас други добили на исту фору по други пут. Бес који произилази из оваквог става најбоље је описао Бећковић са „Ћераћемо се још“ или у сленгу дгра “ Најбећете, сви ћете најебати“.

1986, календар:

  1. 16 Јануар, члан предсадништва Бранко Микулић, именован за мандатара СИВ-а.
  2. Јануар, ухапшен Томаш Мастнак, због „повреде угледа“ Бранка Микулића
  3. Јануар, Петиција 212 београдских интелектуалаца послата, савезној и републичкој скупштини, против геноцида над Србима на Косову као и драконског кажњавања младих Албанаца.
  4. 4 Фебруар, умире Бранко Пешић, подпредсадник Предсадништва СР Србије и бивши градоначелник Београда.
  5. 9 Фебруар, СФРЈ упутила протесну ноту Швајцарској због протеривања секретара бернске амбасед и оптужила је да пружа гостопримство антијугословенским терористима.
  6. 26. Фебруар, група од 106 Срба са косова долази у Скупштину Југославије (предводе је Бошко Будимировић и Мирослав Шолвић)
  7. Фебруар, случај замене беба у Сребреничком породилишту, из 1983, утврђено је да је девојчица живела са погрешним родитељима. На вештачење у Загреб послато још пет парова који су добили девојчице у Сребреници Новембра 1983.
  8. Март, петиција преко 200 Српских интелектуалаца којима се осуђују геноцидне намере према Србима и осталим не Албанцима на Косову и тражи чвршћи став према сепаратистима.
  9. Окружно јавно тужилаштво у Гњилану, сматра да Ђорђе Мартиновић није насилно повређен флашом.
  10. 24 Март. Петиција одбора за одбрану слободе мисли и изражавања тражи укидање члана 133 Кривичног закона, ширење непријатељске пропаганде и лажно представљање стања у Југославији.
  11. Март-Низ протесних вечери поводом затварања новосадског професора Драгољуба Петровића али је Косово главна тема.
  12. 4 Април, Хапшње Косте Булатовића и Радоја Спасића због петиције 2016, изазива масовно окупљање Срба у Косову Пољу.
  13. 7 Април, предсадник предсадништва Иван Стамболић, посетио Косово Поље и Приштину, разговарао са косовским Србима и покраинским властима.
  14. 7 Април, Пар стотина Срба са Косова, дошло у Београд, жалећи се на Албански теорор, прима их члан савезног предсадништва, Лазар Мојсов.
  15. 14 Април, у Загребу почело суђење Андрији Артуковићу.
  16. Април, Фадиљ Хоџа, није кандидован за ЦК СКЈ, Азем Власи долази на чело покраинске партије.
  17. Мај, Бојан Плут, побегао из Љубљанске касарне, са аутоматском пушком и муницијом, током потере убио двојцу милиционера и на крају извршио самоубиство.
  18. 12. Мај. Забрана увоза хране у Европску заједницу и из СФРЈ
  19. 14. Мај, Андрија Артуковић, осуђен на смрт у Загребу.
  20. 15. Мај Ротација у предсадништву СФРЈ, на челу Саинан Хасани након Милке Планинц.
  21. 15. Мај Бранко Микулић, нови предсаник СИВ
  22. Мај,Осуђено 46 косовских Албанаца за дела непријатељске пропаганде
  23. Мај Милан Кучан на челу СК Словеније.
  24. 28 Мај, 10 Конгресу, Савеза Комуниста Србије, Слободан Милошевић изабран за предсаника предсадништва ЦК СК Србије, Зоран Соколовић секретар.
  25. Јун, Конгрес савеза Књижевника Југославије у Марбиору, блокиран избор српског кандидата Миодрага Булатовића
  26. 20 Јун, Срби најваљују масовна исељавања са Косова, више хиљада креће ка Београду али их полиција зауставља код Косова Поља.
  27. 22. Јун Словеначки социолог, Димитриј Рупел, у интервију часописа „Дуга“ у полемици са Љубомиром Тадићем, о централизацији Југославије, имплицитно одбацује права Србије на Косово.
  28. Јул, Савезни и републички органи, надзиру истраге и пресуде у конфликтима између Албанаца и осталих, Албанци губе право куповине кућа од Срба и Црногораца.
  29. 6 Август, отворен Југословенски део пруге Титоград-Скадар, једине железничке везе Албаније са остатком света.
  30. 24 Септембар, Београдске „Вечерње Новости“, објављују нацрт меморандума САНУ
  31. 12. Октобар, Отворен аеродром у Нишу
  32. Октобар, конгрес словеначких новинара, из статута се избацује „приврженост марксизму и лењинизму“.
  33. 5. Децембар, Народна Банка Југославије због све веће инфлације повлачи ситне кованице из оптицаја.
  34. 23 Децембар, Предсадништво СФРЈ одбио молбу да се Андрија Артуковић помилује.

На телевизији су тада ишле серије „Сиви дом“, „16 пута Бојан“, „Дај ми крила један круг“. Снимили су се филмови „Секула и његове жене“, „Лепота порока“, „Срећна нова 49“.

Бјело дугме је објавило „Пљуни и запјевај моја Југославијо“ док је Бајага објавио „Јахаче магле“.

Свет је погодила катастрофа у Чернобилу, шатл „Челенџер“ је експлодирао након лансирања, Горбачов се састао у Рејкавику са Реганом.

Просечна куповна моћ грађанина СФРЈ се вратила на ону из 1968. Фракције државне безбедности, консолидоване и преко својих „интелектуалаца“ у Србији, чине можда један од највећих злочина према Српском народу. Оне меркантилизују проблем Косова, правећи од њега моћну валуту за предстојеће обрачуне у федерацији.

У својим задњим речима, Андрија Артуковић, даје зелено светло Хрватској елити да почне мисију. Мисију бранитеља Европе и Западне цивилизације од „барбара са истока“.

Наставиће се…

Драган Томић

Jedno mišljenje na „Драган Томић: „Деведесете“, 1986. година

  1. Одличан текст и анализа. Проф. Михаило Ђурић је још од 1971. упозоравао на исто, па чак и заглавио робију због тога. Али такав смо ми народ – паметног не чујемо док упозорава – већ кад не прође…

    Sviđa mi se

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s