Драган Томић, „Деведесете“, постмортем.

Да ли је рат могао бити избегнут?

Да, рат је могао бити избегнут али то не би спасило Србију распада нити би Срби ван Србије били поштеђени етничког чишћења. Модалитет њиховог нестанка би био можда мање насилан али на крају све би се завршило као што се и завршило. Са једне стране Слободан Милошевић је успорио/одложио овај процес док је са друге стране убрзао/интензивирао исти. Појава Слободана Милошевића је само одредила форму Српског пораза али није његов узрок.

Постојећи наратив по коме је Слободан Милошевић хтео да влада остатком Југославије и да је тај остатак требало да буде нека врста етнички чисте Велике Србије коју је требало да створи са војном моћи ЈНА и гомилом полусвета у виду разноразних партијских војски, али му је план пукао јер се суочио са до зуба ненаоружаним домољубцима и патриотама, од Словеније па до Косова, не пије воду. Нешто реалнија прича јесте да је у Карађорђеву пао договор између Туђмана и Милошевића о рату, који је за главни циљ имао поделу Босне са једне стране и са друге стране избегавање судбине Чаушеска из веома простог разлога а то је да су обојца своје планове базирали на епским националистичким причама у којима ће њиховим народима бити до јаја само да се ослободе ових других који су ружни прљави и зли, док у суштини СФРЈ је банкротирала још 1983 и да није дошло до рата, већ након прве године, народи би схватили да су купили бушан курац од приче и да од бољег живота нема ништа. Јер логично, пара не би имали. По тој причи, Словенија се пушта да оде, док се сукоби у Хрватској воде на начин да се елиминише ЈНА као једина препрека њиховом плану, јер је једино ЈНА имала силу способну да дође глави и једном и другом. Због тога је ЈНА морала бити жртвована.

Њен трагични дебакл почиње у Словенији где је вођена на начин који је осигуравао пораз и максимално понижње од стране ТО Словеније. Исто се понавља у Хрватској, где се кроз блокаде касарни, ЈНА држи у обручима и где је присиљена на још веће понижња и још веће људске жртве.

Заправо, војни врх ЈНА, под вођством Вељка Кадијевића, за кога ће се показати да је Руски човек, чека пуч заказан за 19 август 1991 године. До тада, ЈНА је играла улогу „миротворца“ између Крајишких Срба и снага Хрватске полиције и ЗНГ и понашала се мање више амбивалентно.

Сходно овоме, ЈНА у Хрватској пролази кроз две фазе. У првој фази она изиграва миротворца, постављајући себе између Крајишких Срба и Хрватског МУП-а. Чувена стратегија крени-стани траје до лета 1991 и почетка Вуковарске агоније са једне стране и Дубровачког ратишта са друге.

У другој фази, екстремном употребом тешког наоуржања, Штаб Врховне Команде ЈНА покушава уствари да присили Хрватско руководство на предају. Међутим након неуспелог пуча у Москви, ЈНА губи конце и на том месту Вуковар и Дубровник, постају значајни јер на њима ЈНА тотално губи кредибилитет. Милошевић је ово све предвидео и пустио је да се ЈНА буквално самоуништи на та два ратишта. Колико је Вуковар и Дубровник био пораз за ЈНА, толико је био победа за Хрватску страну која је, користећи ова два ратишта, добила медијски рат за своју ствар Током рата у Хрватској било је потписивано 12 примирја која су практично била кршена оног момента када су и потписивана.

ЈНА умире на месту где је и рођена, у Босни, где доживљава исту судбину као и у Словенији и Хрватској, кроз блокаде и масакре и повлачи у Србију.

Заправо рат у Босни није ни требало да се догоди. План Туђмана и Милошевића је био да произведу довољну количину страве и ужаса, како би могли без отпора да спроведу свој план у Босни. Свако ко је гледао Дневнике РТС са прилозима из Хрватске, са све раскомаданим телима и аутопсијама уживо зна о чему причам.

Међутим, управо у Босни, ствари одлазе у три лепе, јер Босански муслимани добијају Американце за савезнике. Оно на шта Милошевић није рачунао јесте Заливски рат.

Американцима је очајнички био потребан изговор како би умирили Блиски исток и Босна је дошла као поручена. Кроз подршку Босанским Муслиманима, читав запад је прао савест због онога шта су радили на Блиском Истоку. И нормално, чим је добио бољу понуду, Туђман је одјебао Милошевића.

Од 1995, Милошевић се нашао у новој ситуацији. Потрошио је сав капитал који је имао и да би се одржао на власти, могао је да тргује само са оним шта има а имао је Србију а Србија је имала Косово.

И логично, деценије инвестиране у америчке конгресмене плус блајб у Белој Кући, плус дебакл Американаца у Сомалији, створили су идеалне околности за Албанце на Косову да отпочну своју борбу за независност. Милошевић а са њим и Србија, тако су се нашли на мети најмоћнијег савеза у људској историји, управо на оном месту где је све и почело- самом Косову.

Ирончно, Милошевићу су главе дошли они које је највише презирао- љубитељи бакине кнедле, граџанери Отпораши подмазани Сорошевим новцем. Његов вапај ка војсци остао је без одговора, јер након Олује, све те бркате војничине су коначно дочекале да му се најебу мајке за Олују. Једини верни су му били ДБ овци и преторијанска гарда кримицајаца у виду Црвених Беретки али и они су се дали купити за кеш.

Србији је остало да плаћа доживотно.

Драган Томић

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s