Драган Томић, „Српски свет-Аркана“, део 3.

На овим примерима, види се амбивалентност на делу:

Иза Вулина, јесу комунистичке заставе и у њих обучене модерне „сестре српкиње“ спремне да рађају чељад, ал за мало, док свира „Марш на Дрину“. Вулин кличе Вучићу, прича о прецима који су мртви, прича о страдањима и гробљу и закључује да за Србе нема правде и мира док их не чува Српски Војник, Српски полицајац и док у суду није Српски судија. Прича се о обједињавању и јединству. Маса сво време углавном носи маске, до пола носа и тапше.

Ово је заправо, визуелна демонстрација онога о чему пишем. Ово је Српски Свет уживо. Хистерична, неуоротична, емотивно нестабилна, маса у паници која не зна шта ју је снашло а још мање шта је до тога довело и како да реши то шта ју је снашло. Нигде ни трага од логике и разума, овај скуп личи на оргијање хорде која се опија жестином, свесна да су јој залихе опљачканог при крају и да мора кренути у нови поход како би дрпила плен, соколи се наративима, јер дубоко у себи зна истину:

Да ће поново изгубити све.

Србина неће чувати Српски војник, јер ће се Српски војник напити на стражи а ујутро пробудити заклан. Србина неће чувати Српски полицајац, који ће малу плату компензовати „комбинацијама“ са људима које треба да хапси. Српски Судија неће донети правду, јер је постављен ту по страначкој логици. Нико од ових људи неће помоћи Србину из веома простог разлога- Српски војник, Српски полицајац и Српски судија јесу ВРШИОЦИ власти али сами по себи нису ВЛАСТ. Тачније они су вршиоци ФУНКЦИЈА али нису ФУНКЦИЈА.

Они су вршиоци функција државе али нису држава. Е ту сад настаје проблем.

Српски ум није у стању да разликује ИЗВРШНУ и ЗАКОНОДАВНУ поделу. За њега је полицајац,војник и судија уствари полиција, војска и судство. За Србина, држава је народ+територија. Коначно, за Србина, народ је једнако држава. Тачније, за њега је народ носилац суверенитета док је држава креација ВОЉЕ народа.

Овај умоболни концепт заправо каже да воља народа се сублимира у једно, углавном неког вожда који онда својом вољом креира државу једнаку за све. Све је уствари, ствар ВОЉЕ.

То јест…како ми се дигне.

Како држава није ствар воље већ је скуп принципа, опште прихваћених од стране народа, који се онда руководи тим принципима и организовано и ефикасно управља како собом тако и територијом на којој се налази, врло се јасно види да Србин није у стању да схвати државу КАО ПОЈАМ а не као конкретну конструкцију па била она мала,средња или велика. Због тога, свака „Српска држава“, било она мала,средња или велика, је увек нефункционална држава.

Тј анти-држава.

Она је анти држава јер не поседује унутрашњи систем који јој омогућава функционисање. Она је у ствари само фасада иза које постоје индивудалне воље људи који опстају искључиво на основу личних карактеристика, од којих је агресија и психопатија основно мерило „успешности“. Зато је свака српска држава, шатро држава и постоји у оквиру шатро наратива.

Српска држава је балон испуњен празнином Српског Света који се базира на конфабулацијама и лажима, које онда мала група психопата користи како би своје приземне интересе (да једем,јебем и спавам) промовисала као државне интересе.

Због тога што се систем делегирања власти врши кроз вољу сваки српски владар, пре свега зазире од народа, јер га је народна воља довела на власт. Како нема система, једина опција за српског владара да се одржи на власти јесте подилажење народној вољи, тј држање народа перманентно у стању манијаклног предизборног транса и то се најбоље ради кроз перманентно дркање емоција и слуђивање кроз обећања о светлој будућности која само што није. За српског владара, питање доласка и одласка са власти, пошто је лично јер нема система, је питање живота и смрти, физичког живота и смрти, те су његови потези увек мотивисани управо тим, егзистенцијалним мотивима. Зато је свака његова владавина драматична, епска, а његова улога и значај патолошки нарцисоидна. Месијанска.

Заправо гледано апстрактно, сваки српски владар јесте физичка манифестација целокупне менталне пројекције свих Срба. Он се „материјализује“ из ваздуха и постаје супер биће које се бори против неправде. Као у цртаћима када се призове добри дух или змај који онда разјебе непријатеља и онда се врати у чаробну куглу. Само што у случају Срба, тај змај, једном кад излети прво што нападне је онога ко га је призвао јер му ни на памет не пада да се врати у куглу.

Моћ српског владара директно је пропорционална немоћи српског народа. Српски народ делегира своју малу моћ, сабира је и улаже у једно, које је онда постаје сума њихових малих моћи. слепо верујући да ће онда моћи да се сакрије иза тог једног великог моћника. Пасивно агресивно очекујући да ће тај мета голем, мега Србин решити све њихове проблеме које они због своје мале моћи нису били у стању да реше. Да би владао, владар мора да одржава Српски народ немоћним, јер његова немоћ је гарант његове моћи. Зато је свака власт коју Српски народ изабере, по дефиницији анти српска, јер она непријатеља види управо у народу и за њу је народ једини непријатељ. Са непријатељима Српског народа, њој је лако да се договори.

Гледано овако, ова визија Српског Света, јесте визија збега, који на брду чека свој крај, било од зиме било од непријатеља. Да би се одржао, тај збег, све више личи на крдо, које се бори против предатора тако што у прве редове избацује слабе и болесне, надајући се да ће тиме заситити предаторе и онда док ови спавају након обилне вечере, на прстима побећи у ноћ.

Сурово, без емпатије и без самилости.

Придодно и органски.

Наставиће се…

Драган Томић

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s