Драган Томић :“ Српски свет-Корени зла“, део 2.

Први Српски Устанак, који је почео 1804 године, јесте пресудан моменат у Српској историји јер тада долази до стварања слободне територије која је у многим погледима специфична за то доба. Управо ова њена специфичност, дефинисаће многе ствари, пре свега односе Европе према Србији.

Прва значајна промена јесте избор савезника.

Наиме, још од 18 века, доба које већина историчара у Србији прећуткује или се мало бави, постојало је нешто што се звало „Краљевина Србија“ и што је трајало од 1718-1739 године.

„Краљевина Србија“ није била никаква краљевина у класичном смислу, већ је била покрајина Хабзбуршке монархије која је постојала на централном делу данашње Србије. „Краљевина Србија“, нестала је у Руско-Аустро-Турском рату, вођеном 1735-1739 и карактерише је друга сеоба Срба под Арсенијем 4. Јовановићем. Као и први пут, Срби са Косова као и Албанцки Клименти су се одазвали на позив пећког патријарха Арсенија 4 Јовановића и придружили су се аустријској војсци по избијању рата 1737 године. Међутим, како је аустријска војска доживела пораз, то покреће другу сеобу Срба али и Албанаца са Косова, која се једнако трагично завршила као и прва, јер је избегличка колона била пресретнута од стране Отомана и у том нападу је побијено и одведено у робље 80.000 људи. Ова друга сеоба, заправо трајно је променила етнички састав на Косову.

Овде треба направити паузу и рећи да, до тада, неких већих проблема између Срба и Албанаца на Косову готово да и није било. Два народа су живела под истом муком, деливши и добро и зло. Проблеми настају када се планински горштаци спуштају у долину, то јест када на Косово долазе Албанци из северног дела Албаније, након сеоба, тако да конфликт који настаје, није везан толико за национално или религијско, или пак расно, већ се ради о сукобу менталитета, суровог планинског,бинарног, смешетеног у оштар и јасан породично-клановско-племенски оквир, за изразито јасно дефинисаним унутрашњим правилима и законима и менталитетом долине, који је знатно толерантнији и флексиблинији. Планински менталитет, поседује јасно дефинисан идентитет, готово кристално јасан и са собом носи систем, структуру која не трпи компромисе и као такав је идеалан за стварање нације, јер поседује изразито јаку унутрашњу кохезију која му даје снагу и издржљивост у остваривању сваког циља који он пред себе постави.

Повлачећи се пред надирућим Отоманима, Срби и Албанци али и Хрвати из Босне, селе се на подручје под Хабзбуршком монарихијом. Срби такође бивају насељени на подручјима тадашње Русије, превасходно у данашњој Украини и то управо на подручјима Донбаса и Луганска, на просторима око Кировханда , Бакхумта и Луганска. Та територија постаје „Нова Србија“ и трајаће од 1754 до 1764.

Заправо, све до нестанка „Кочине крајне“, Србија је била „на Европском путу“, тј била је везана за Запад и свој спас је тражила тамо.

Русија постаје фактор од Кочине крајне, међутим структуре које су се формирале унутар Српске тзв „елите“ су биле и остале про-западне. Просто речено, два века ратовања на страни запада, није могло тек тако да испари као ни искуства нити везе. Као ни рачуни и обавезе.

На том месту настаје, тај обрт, између народа који је јавно и емотивно заљубљен у Русију и готово роботски рационалне и логичне елите која је устројена, обликована од стране запада. То је та „компрадорска“ веза, познатија у народу као „страни плаћеник“, јер управо то је оно шта је сама суштина те српске „елите“. Упрошћено, српска елита је само фасада, за далеко дубље и далекосежније планове великих сила, од којих преовлађују оне Западне.

То заправо долази највише до изражаја у Првом Српском Устанку. Након што су дахије дознале за припреме устанка, долази до сече кнезова, чиме Срби губе и то мало вођства које су имали. Све шта је остало била је освета и био је бес, које је преузела војна елита под Карађорђем, који је пре свега био истакнут српски фрајкор, тј припадник Хабзбуршке „народне“ милиције. Заправо постоје врло јасне индиције, да је сам устанак, заправо планиран у самој Аустрији јер је постојао озбиљан проблем да дође до продора заједничких Отоманско-Француских снага са Југа и из Босне. Да би се то предупредило, устанак у Србији се дешава под пуним покровитељством Аустрије, која шаље „помоћ“ у оружију, баруту и муницији. Ситуација се пак знатно компликује доласком Руса на бојиште. Аустрија повлачи своју подршку устаницима, који хтели или не, се ослањају на Русију за своје планове и ту се рађа, та права веза између Руса и Срба. Међутим, када Наполеон продире у Русију, Руси се повлаче из игре у Србији. Да би колико толико учврстила стање у Србији, Русија и Отоманска империја потписују Букорештански уговор, којим се регулише стање у Београдском пашалуку и где чувена осма тачка, Букорештанског уговора забрањује Отоманима да врше одмазду за устанак након повратка Србије под њихову контролу.

Карађорђе и устаници се тада налазе у процепу, јер Руси се повлаче, њихов споразум са Отоманима обесмишљава сву борбу за слободу, Аустрија нема намеру да помаже даље борбе, затвара границу. Тренутак није могао бити гори по Карађорђа, јер су наде у коначну слободу толико биле надуване у народу да је постојала реална шанса да му сам народ пресуди ако би прихватио било какав уступак Отоманима. Додатна со на рану, било је и то што су за споразум између Русије и Отомана, Срби сазнали од самих Отомана, тако да задах Руске издаје није могао да се уклони. Како би се ствар ублажила, организује се перформанс, у коме је одлазак Руске војске испраћен са парадом и топовском паљбом. Истовремено, емисари се шаљу по свету, да траже савезнике, тако да устаници покушавају да успоставе контакте и са Портом и са Наполеоном и са Русима и са Аустријом. И на свакој страни, бивају одбијени.

Коначно, Карађорђе и Правитељсвујушчи совјет, по први пут, организују нешто што ће свака Српска власт радити од тада, они народ доводе пред свршен чин, када читају одредбе Букорештанског уговора јавно и раде својеврсан рефрендум где се одговорност за неминован пораз пребацује на народ. Одбијање Букорештанског уговора, Отомани тумаче као дозволу за напад на Србију, јер се по њима, она сама искључила из тог уговора и мобилишу скоро четврт милиона војника за напад, 100.000 из Босне, 60.000 из правца Ниша и 60.000 из правца данашње Видина.

Та војна сила, имала је само један задатак, да у потпуности збрише Србе и Србију са лица земље.

И тако, уз здушну помоћ Француске, Отомани са свих страна надиру у Србију и долази до слома устанка.

Током те кратке епизоде, формирана је прото матрица која ће се кроз историју у Србији само понављати. Њу чине следећи фактори.

  1. Правитељствујучи совјет, и ако јавно цивилна тј грађанска конструкција, је само преименовани синод Српске православне Цркве. Наиме, након губитка суверенитета, Српска православна Црква је заправо преузела улогу државе. У том смислу она није само Црква већ је и псеудо држава. Као таква, она у свом руковођењу поседује два неспојива дела, митско религијски, безвремен, у чијем центру је Косовска битка, где се кроз чин одсудне и драматичне битке у којој долази до масовне изгибије, успиње на небог. Пораз не постоји,већ је он „жртва Богу“ и тај механизам је не промњив и сходно томе подложан константној репетицији. Зато, није Српски народ сам од себе одлучио да се придружи Аустријанцима, на то их је позвала СПЦ.Са друге стране, је рационални, оперативни део, у коме нема ничег мистичног, већ се све наплаћује и функционише као стандардна државна управа. Спој ова два неспојива начина функционисања, значи да се се та прото српска држава води ирационалним наративом на рационални начин. Због тога, њене акције које поседују логику али им је циљ ирационалан, се увек тумаче или као лудило или као зло од стране наших непријатеља, јер увек постоји тај дуалитет у њеним акцијама.
  2. Успон харизматичног вође, митског вожда који је збир мале моћи наорда и који као такав увек зазире од народа јер је свестан да од њега зависи док је са друге стране, опијен самом моћи, гледа на народ са висине и дубоко га презире. Његова власт се не види као вршилац функције у служби државе, већ је његова власт директна комуникација са космичким, Божанским силама у којима се одлучује сама судбина света. У случају Срба, ради се о самој судбини српског света. Да би харзима успела, народ мора да „воли“ вођу, тако да је комуникација искључиво емотивна, тако да страсти морају константно да се држе на 90%. Сваки рационални напор се доживљва као или превише слаб или као издаја.
  3. У свакој управи, води се рат између Синода и харизматичног вође око власти, око трона. Обе стране нису у стању да досегну споразум јер свака страна има максималистичке захтеве и ригидне ставове.
  4. Власт се врши кроз масивне манипулације које имају за циљ да нормализују ненормалне наративе базиране на вољи. Вољи тј самовољи харизматичног вожда и Божијој вољи којом руководи Синод. Нормализација је само други израз за психолошки одбрамбени механизам, познат као рационализација.
  5. Како се све базира на вољи, сви чиниоци власти теже да спроводе своју вољу, те тако се јавља сегментација сваког аспекта државе. Од локалиних вођа који траже аутономије до саме управе где увек постоји курац у ерекцији који доминира над харемом запослених. Хиеархија која се успоставља путем ерекције, базира се на вољи а не на компетентности. На чистој сировој снази кобаје у ерекцији, што је чини да је та хиеархија увек тиранија. Одлуке се увек доносе импулсивно, увек су кратког даха без јасне визије будћности, плана и промисли.
  6. Перманентни и константни напади непријатеља споља и једнако констатни напади изнутра, кроз мреже агената који су репрезенти спољних утицаја.

Ако би смо сабрали све губитке Србије до 1813 године они би били:

  1. Прва Сеоба Срба, под Арсенијем Чарнојевићем, између 35.000 и 40.000 породица од којих само 10% успева да се домогне сигурности, то је губитак од 350.000 до 400.000. 35.000 расељено.
  2. Друга Сеоба Срба,под Арсенијем 4 Јовановићем губитак 80.000 и 60.000 расељено.
  3. Први Српски Устанак, становништво у Београдском пашалуку, након слома устанка сведено на 60.000 становника.

Поред све пропаганде, поред свих наратива које су закували сви, од СПЦ, вождова и странаца, не постоји шанса да оволико крволиптање Срба није оставило последице по менталитет. Те последице, историја ће показати, остаће трајне.

Наставиће се…

Драган Томић.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s