Драган Томић: „Српски свет-Корени зла“, део 3.

Постоји више негативних фактора који су утицали на стварање Србије и који ће је учинити да постане то шта јесте данас. Ти фактори су мулти димензионални и могу се грубо поделити на унутрашње и спољашње.

Након губитка суверенитета, који је почео са Косовском битком 1389. и завршио се падом Смедерева 1439, Србија као држава престаје да постоји у пуном смислу те речи. Од тада креће егзодус Срба на север и покушаји обнове државности на свакој територији где су успели да се одрже. Ово прави проблем јер на том месту настаје проблематика која прати српски свет до дана данашњег а то је питање граница и конфликти који настају прате линију оваквог схватања државе. Јер држава Србија путује са Србима као народом и то од ње прави претњу за сваку државу која Србе прими. Српска држава је мобилна, она није кућа, већ је камп-приколица коју Срби вуку са собом у безбројним сеобама и прогонима. Прва камп-држава јесте Јованово Царство, под влашћу Јована Ненада тзв Црног Ненада или Црног човека, настало 1526. и трајало је само годину дана, до 1527 године. Настало након битке на Мохачу, 1526, ово Српско царство обухватало је Бачку и делове Баната и продукт је вакуума који је настао услед урушавања Угарске. По начину на који је настало, „Јованово царство“ је опортунистичко, настало је као ехо неког већег догађаја (битка на Мохачу и пад Угарске) и као такво, први је знак Хабзбуршком царству да Србе треба да држи под контролом јер одбијају да се интегришу. Оно шта им Хабзбурзи нуде јесте служба у својим редовима и у том смислу, Српски патриотизам постаје инструментализован од стране Аустријанаца. Српски патриотизам и касније национализам, биће регулисан само са том сврхом, он се пали и гаси у зависности од потреба Аустрије, тј када се креће у рат и када треба да се гине, он се користи да се наложе Срби за предстојећу изгибију а када је мир, тај патриотизам се гуши на сваки начин. Ово даље ствара проблеме са осталим народима који живе интегрисано унутар Хабзбуршке монархије, јер давајући повластице Србима, Хабзбуршка монархија ствара завист код осталих народа и та завист се трансформише у мржњу.

Свест о држави, у случају Срба, није јасна дефиниција попут оне коју имају остали народи, она није јасно дефинисана ни у једном смислу, већ је аморфна скупина максималистичких идеја, конфабулација и маштарија, смештена у ван временско и ван материјално и реалних момената, које пре свега карактерише опортунизам (у вакуму Мохачке битке, ствара се територија која моментално постаје царство, које када се погледа на мапи је карикатура али у свести Срба оно је грандиозно и величанствено). Све ово је заправо веома трагично и тужно, јер је у суштини последица катастрофалне националне трагедије и трауме у којој је трајно дошло до развода између унутрашњег света и спољног, између жеља које су максималистичке и могућности које су опортунистичке. Све заједно, тај спој, држи Српска православна црква, која је једина институција државе коју Срби имају и све шта је остало од Српског света. Међутим, та слика државе, се не развија са временом, већ она постаје архаична реликвија, живи фосил који стоји ван времена. Попут фосила у ћилибару, та држава остаје заробљена у миту, у епском и добија временом добија епске карактеристике. Постаје савршен модел унутар тог контекста. Свака рационална мисао се види као напад на ту идеализовану конструкцију и временом српска држава постаје табу. Управо као таква, она се кристалише као идеја водиља у обнову те државе.

Стога поновни настанак Србије није изградња него обнова нечега што је некада постојало у реалности али такође и нечега што вечно постоји у мислима и епском наративу. Како је непромењива, та идеја је ригидна и није у стању да издржи тест времена, те стога перманентно производи конфликте како унутар самог друштва тако ван њега. Тај наратив налаже да је будућност обнова прошлости, тј будућност се види као прошлост али идеализована, као наставак континуитета нечега што је било прекинуто. Међутим како прошлост не може бити будућност, спајање прошлости и будућности доводи до стварања бесконачне садашњости. Сингуларности у којој и прошлост и будућност постоје у истој равни и значе једно и значе исто.

Заправо, српска држава је умрла и Срби живе унутар мртвог света у коме време не протиче.

Нажалост, ово није само апстракција, већ је и реалност. У тој реалности, Срби перманентно доживљавају такве трагедије и такве националне катастрофе, сеобе, протеривања, етничка чишћења у таквој мери и на таквој размери, да се у реалном животу Срба, смрт једноставно одомаћила. За разлику од осталих народа, због свега овога, Срби су развили разорну амбивалентност према животу и смрти и она се огледа пре свега, у непостојању границе. Разлог зашто границе не постоје је управо тај, што Срби, постоје и у свету живих али и у свету мртвих.

У реалности, ово се најчешће манифестује као фатализам, спремност на све и погрешно се тумачи као храброст. Амбивалентност није храброст, већ је одсуство страха, одсуство корективних механизама, кочница једном речју. Због тога, могућност управљања готово да и не постоји и једном покренуте ствари, се крећу по инерцији док не ударе у нешто јаче и веће.

Колико са једне стране ослобађа, овакав став далеко далеко више штети. Јер без контроле, није могуће предвидети било шта, није могуће планирати јер ако је све дозвољено, ако су сви правци проходни онда пут није потребан па не постоји. Због тога, у суштини, ништа није важно, не постоји фокус јер не постоји то нашта се фокусира, јер је све у фокусу и ништа није у фокусу. Све ово доводи до најстрашнијих идеолошких лутања, заблуда, губљења времена, губљења ресурса. Лутања иду од еуфорије до депресије, од момената узлета до тоталног мртвила.

И ако је српски свет приказан као свет вредности, нажалост ово не може бити даље од истине. Српски свет није свет вредности, већ је свет БЕЗ вредности. У свету у коме влада амбивалентност и у коме не постоје границе, постоји апсолутна слобода свега јер српски свет ослобођен од свега. Зато је у њему могуће да комуниста из убеђења и то најгора комунистичка секта из шпанског грађанског рата прича о Српском Свету, да ДБ-овски продукт као што је Шешељ прича о слободи и ако је сам провео 3 четвртине свог живота у затвору. Зато што постоји слобода сасвим је логично да се прави држава где год се народ одржи, у мочвари, на врху планине, на санти леда, на пустом острву, на дну океана, у соби, на тераси…. Све су то „српске земље“.

Нису то никакве „српске земље“, то су места на којима смо дошли до даха, бежећи од наше домовине, која је постала тако ужасно место и на којима смо покушали да будемо нешто друго што нисмо, да променимо идентитет који ће бити мање болан. Да макар на секунду будемо поново живи као и сви остали.

Али не може се побећи од себе. Не може никако.

Није нама нико украо историју, није је украо јер остало тако мало живих да би је памтили а то што би памтили из све снаге би желели да забораве. Шта да памтиш? Прва Сеоба 350.000 мртвих, Друга Сеоба 80.000 мртвих, Први светски рат 1914 (69022 погинула), 1915 (56842 погинула), од 1915 до 1917 (144098 погинулих и умрлих),Албанска голгота, само за месец дана 36000 мртве деце, на тлу Србије 845.000 цивила. Није ни чудо што од Другог светског рата смо престали и да их бројимо. И није ни чудо што они који су нас убијали, не могу да се начуде како то да нас толико боли курац за то. Ако ми не бринемо зашто би они.

Зато на српским стратиштима граде дискотеке и пишу књиге „како није баш то тако било“.

Било је.

Наставиће се….

Драган Томић.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s