Драгослав Павков: Не може се победити трпећи поразе

Ово на фотографији је узрок српског слома и то не Милошевић, уместо њега слободно се може поставити слика било којег „државника“ – од кнеза Лазара до данашњих дана, осим Обреновића којима је као историјском инциденту семе затрто.
Узрок пропасти која још није довршена је ноторна српска курчевитост и несхватање природе бављења политиком као учешћем у рату ненасилним средствима.
слоба паметњаковић 2022-04-05 05-36-59
 
Ако након Душана чије су царство („великаши проклете им душе“) „на комате раздробили“ (а један од њих био је и кнез Лазар од Крушевца) редовно, кад год имамо могућност бирамо људе који нас ложе, титрају нам јајца или нас подмићују узимањем од једних да би дали другима (својима), или физички уништавају уз одобравање „својих“ који су увек на правој страни (уз јачег) – ово што кулминира са Вучићем и његовом екипом је сасвим логично и очекивано.
 
Политика је као што рече фон Клаузевиц продужетак рата ненасилним средствима. Дакле живот је рат, нирвана не постоји осим у главама самозадовољних појединаца. У том непрекидном рату постоје само три очекивана резултата, а они су победа, примирје (до следећег рата) и пораз непријатеља. Четвртог нема, ко друкчије каже – клевеће и лаже.
 
Пошто сам прилично уверен да се сви нормални људи боре за победу, овог пута концентрисаћу се на тај циљ. До победе у рату могуће је доћи на неколико начина; један од њих је надмоћ у људству и МТСу, други је правилан избор савезника и трећи – воља за подношење абнормалних жртава ради постизања циља. Победа се иако се срБски теоретичари жестоко противе – НЕ МОЖЕ ПОСТИЋИ ТРПЕЋИ ПОРАЗЕ.

Идући из пораза у пораз једино што се може стећи јесте губитнички менталитет. Знате оно „ми смо у праву, али од нас су сви јачи (имају модерније оружје, јачу пропаганду, моћније савезнике…) па…“.
Да ли је кнез Лазар са својим војскама победио или изгубио на Косову пољу 28 јуна 1389. није познато, чак ни око тога нема консензуса. Тактички – вероватно је изгубио, на оперативном нивоу је вероватно победио (пошто се Турци још много година нису усудили да уђу на територију његових наследника, нису имали с ким и с чим), али стратешки је изгубио сигурно, јер победу на оперативном нивоу његови наследници нису капитализовали потенцирајући размножавање и производњу патриотских људских ресурса, већ су срањем о „царству небеском“ код Срба развили губитнички ментОлитет који их држи до дана данашњег. Јесте, јако је лепо након литургије слушати проповед која укључује свесно жртвовање „светог кнеза“, али након изласка из порте свако прво помисли „да видимо шта је домаћица спремила за недељни ручак…“, ретко ко оде да тихује и напаја се слашћу победе духа над голом силом. Да се не лажемо.
И тако је задњи остатак Душановог царства потпао под туђинску власт на вјеке вјеков.
Губитнички ментолитет је четири века касније еволуирао у својеврсни опортунизам и прагматизам што је илустровано отпочињањем Буне на дахије и начином избора Ђорђија Петровића за вожда.
Овде је потребно напоменути да су у то време не Турци, него нахијски кнезови од простог света доживљавани као крвопије. Турци су живели у чаршијама по долинама река, бавили се својим пословима у оквиру исламског умета, према сведочењу Вука Караџића „чоек (Србин – прим. дрп) је могао поживјети и шездесет година а да никад не види жива Турчина“. Царски харач власт је прикупљала преко нахијских кнезова и њихових „момака“. Па харач више није био као што је Вучићев омиљени султан аманетовао био „десетак“ плус регрутација у јаничаре, него трећина прихода „по оџаку“. Јер и кнезови од нечега морају да живе… То њихово животарње довело је до јачања одметника од царске власти – дахија, који су своје комплексе најбоље описали као што песник сведочи.  Даме и господо – Мехмедага Фочић о Бирчанин Илији:
“А кад нама порезу донесе,
“Под оружјем на диван изиђе,;
“Десну руку на јатаган метне,
“А лијевом порезу додаје:
“”Мехмед-ага, ето ти порезе,
“”Сиротиња те је поздравила,
“”Више теби давати не може.””;
“Ја порезу започнем бројити,
“А он на ме очима стријеља:
“”Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
“”Та ја сам је једном избројио.””
“А ја више бројити не смијем,;
“Већ порезу украј себе бацим,
“Једва чекам, да се скине б’једа,
“Јер не могу да гледам у њега;
“Он је паша, а ја сам субаша.
Данашњем времену примерено – као када би Вучић прописао десет динара пореза, али на њега општински одбор дода још пет јер странци треба за сендвиче и гориво, градски одбор још пет јер треба штампати билборде и купити неко архивско вино за поклон председнику, итд. па на крају испадне „море Вучићу свака част, али ови његови су лопуже само он не може да стигне да их казни пошто мора да асфалтира путеве…“.
Међутим, иако није било кнеза коме дупе није зинуло на титулу вожда и „част“ коју она потенцијално доноси, након четири-пет векова робовања туђину поменути ментолитет је створио механизам за стално држање аларма за опасност на стенд-бају. Шта ако буна пропадне и Турци надбију? Прво ће тражити вође бунџија да их натакну на колац… Ејбг, то баш и није нека опција, мислим, штета да се овакве домаћинске куће закопају, шпекулације да пропадну, уосталом – ко би након свега водио народ и бранио га од Турака? Па је пала одлука да вожденије Србљем повере искусном ратнику харамбаши (!?) Станоју Главашу… На жалост кнезова, он је био превише искусан и превише лукав (иначе не би преживео дугогодишње хајдуковање) па је ту част глатко одбио. Алтернатива је био накупац живе стоке из Тополе Ђорђе Петровић. Дакле, нешто као када би се данашњи тајкуни окупили па за председника републике издаштали Петра Матијевића… Што, шта фали? Човек је из ЕУ, прошао света, одслужио војску, има паре па не мора красти од народа, домаћин… Господин Петровић је дакле „од народа“ добио титулу, али се његова власт свела на право да понекад скреше кубуру у неког од „момака“ који пуцајући на свраке арчи џебану, док на интересе кнезова, новопечених „господара“ није имао ингеренција. Просто речено – нису га јебавали за суву шљиву.
Што је постало очигледно након уласка Скопљакове армије у устаничку Србију, када је вожд захтевао да господари оставе своје латифундије и ћепенке, па народ поведу у шуме и брда одакле ће се лако и ефикасно супротставити непријатељу, а они га одјебали из кеца.  Па нису они толике године војевали и стицали да сада све оставе Турцима и одмећу се у шуме као будибокснама неки хајдуци!? Не, они су сад господари, имају паре, а познато је шта Турци (поред дупета) највише воле; ко се Турцима замерио нека иде у шуму или у Аустрију, од воље му… Тако је пропала прва модерна српска држава. О ономе ко ју је реинкарнирао писаћу у другом тексту, није заслужио да се нађе на истом месту са овима који су тема данашњег.
Стотинак година касније, Србијом су уз помоћ страних сила које су рационализовале издају гардијских официра и краљеубиство поново завладале егопумпаџије, лажови и лопови. Након успешног споразума са суседима, рата и протеривања болесника са Босфора у околину Стамбола, новим господарима је зинуло дупе на аустријске интересе. Кључну ложачку улогу одиграли су дипломатски представници светог словенског цара Николаја Другог, мржња према Швабама (јер их ништа не разумемо пошто су мутави, тј. „неми“, зато се и зову Немци) која одувек постоји код простог света била је само додатни алат за нову рационализацију – улазак у рат са једном од највећих светских сила. Да се разумемо, рат је потпуно легитиман начин за промену односа снага и помоћ рођацима, али у њега нормални људи улазе кад су спремни или када су на њега присиљени јер не постоји алтернатива. Алтернатива рату са К&К монархијом би постојала све до преласка Дрине и Саве да је Србија уместо бараба и лопова на власти имала политичаре. Нажалост, Србијом су тада већ владали неки нови „господари“, верне копије оних из 1813. године. Спремни да за њихове финансијске интересе изгину буквално сви Срби. И ово је задња епизода којим ћу се овде бавити, нема потребе да идемо у ближу прошлост јер ово је модел по коме функционишу сви следећи српски велеиздајници и штеточине.
Дакле, све до 1903. године и Мајског преврата Аустро-Угарско царство је са Србијом имало посебне обострано корисне односе. У неку врсту лабавог савеза са том силом краљ Милан Обреновић је ушао након што се излечио од русофилије и схватио да у политици не постоје пријатељства, још мање братства, да се најбоље функционише уз препознавање и уклапање у интересе саговорника. У свакој таквој комбинацији један учесник је јачи а други слабији. Уметност политичара састоји се у томе да за интерес који представља постигне максимум. Не да буде „принципијелан“ тј. задрт и инсистира на максимуму не водећи рачун о интересима саговорника, већ да у оквиру могућег постигне највише. За ентитет кога представља, па тако и за себе лично. Не обрнуто, него управо тим редоследом.
Што је држава моћнија, моћнији је и њен политички естаблишмент тј. елита. Елита пропале државе није елита него лоповска банда, а држава није држава него лоповска јазбина.
Након Преврата власт у држави су преузели издајници тј. завереници и њихови спонзори. На функције су истурили политичаре, „народне вође“ попут Николе Пашића, али су вође Црне руке из другог плана стварно управљале и државом и Круном. Краљ „чика Пера“ је био енглеска краљица у хајдучкој пећини. Његов наследник је покушао да се отргне из канџи поверилаца оних који су га „довели на власт“, мислио је да је змији одсекао главу, али нажалост није била реч о змији него о глисти са особинама змије. Наиме, глиста је организам који је способан да се регенерише; одсечеш јој главу њој израсте друга… Након Солунског процеса и стрељања Аписа, црнорукци су само променили агрегатно стање и са ларме и дреке о заслугама „за народ и државу“ се прешалтали на меку моћ, па су државом наставили да управљају Пера Педер и слични ликови оличени у тадашњим власницима и експонентима крупног капитала.  Након инцидента са Другим светски ратом, издајом краља и отаџбине и социјализмом, стање је хвала на питању редовно. Све је исто само се кнезови друкчије потписују. О томе у наставку ако некога буде занимало.

2 mišljenja na „Драгослав Павков: Не може се победити трпећи поразе

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s