Драгослав Павков: Идеологије као „лепак за будале“

Пре инцидента са Другим светским ратом који сам поменуо у претходном тексту, Србијом се владало уз помоћ идеологија развијених широм „цивилизованог света“, углавном на западу Европе. Поједностављено – елиту су представљале странке са звучним идејама попут либерална, напредна, самостална, итд у називу, а простом плебсу најразумљивији су били радикали у разним итерацијама – од „народних радикала“ Николе Пашића до разних социјалистичких трибуна попут Светозара Марковића, Васе Пелагића и донекле Димитрија Туцовића.

beton

Притом, нужно је рећи да странке и појединци никада нису имали обавезу да проуче и поштују ни идеале на којима су настале идеологије из назива странака, ни сопствена програмска начела; сва уметност могућег у српској политици своди(ла) се на проналазак довољно звучног (привлачног) назива за странку и саопштавање бирачком телу „ми смо то, нешто…“), па је испало сасвим нормално да се либералима називају најцрњи цензори и корупционаши, а напредњацима људи који по ономе што раде незадрживо и силовито јуришају уназад. Исти обичај се задржао до данашњег дана, јер оно што ради се не поправља.

Избори који су се у Србији одржавали врло често били су празник демократије са напијањем бирача од стране политичких врхушки и њихово хушкање на политичке противнике. Ретко који су завршени без туча са мртвим главама на биралиштима и око њих. Организовање пребијања противника, каменовање функционера смењених на изборима и сличне ствари од инспиратора и њихових медијских чауша називани су „велики народни одисај(и)“, као, народ је одахнуо од лоповске и ненародне власти па се мало опустио и из обести се малко забављао… Додуше на не баш примерен начин али народ је то а ово је народна држава па… Оно што треба рећи јесте да нису сви Срби били уверени да је тако уређена држава нешто што треба по сваку цену чувати и неговати. Многи су поверовали у надградњу идеја Француске буржоаске револуције створену у Интернационалама, Париској комуни и Совјетском савезу, па су почели да проучавају дела класика Марксизма и тековине Октобарске револуције, размишљајући о томе као идеји која би могла да се прими у српском друштву.
Други су се одушевили Мусолинијем и Хитлером као људима који су традиције својих народа „апгрејдовали“ тј. прилагодили модерном времену и попут месија објавили као нове религије – фашизам и нацизам, октроисано заједништво у оквиру нације и ексклузивитет носилаца одређене комбинације гена, и право на доминацију на територијама које су предмет њихових аспирација. Реч је  комунистима и „љотићевцима„, члановима КПЈ и Збора. Заједничко једнима и другима су антидемократичност и мржња према наистомишљеницима до истребљења; првима у име интернационализма, другима у име „Српства“ али правог, онаквог какво је исхалуцинирао „месија“ Љотић. Све до шестог априла 1941. и комунисти (ако се занемари инцидент из 1919. када су освојили већину на београдским изборима) и збораши су били маргиналне појаве у српској политици, нека врста проповедника који најављују крај света. Комунистичка партија је била забрањена Законом о заштити државе, а Збор је на последњим изборима на којма је учествовао постигао 1,84% подршке бирача, али то није крива идеја коју Срби одбијају да прихвате, већ је грешка у „странчарској демократији“. У рат који се проширио у други светски, комунисти су ушли као савезници СССРа а љотићевци су стали на страну нациста. Први су победили, други изгубили. Први су своју идеју банализовали, криминализовали и довели до спрдње са Кардељевим трабуњањем као идеолошком подлогом, други су се повампирили педесет година након уласка Црвене армије у Берлин. Србија је између та два екстрема одабрала средину и вратила се у време између 1903. и 1941. године.

Данас, век након Освете Косова и победе у Великом рату на основу које смо добили огромна територијална и демографска проширења живимо у држави независној вољом других, из које најбољи одлазе, у којој дечицу од три године маме уписују „на енглески“ да се припреме и након завршеног школовања, из земље коју су неодговорни родитељи и њихови родитељи направили шупком света оду у земље које су неки други људи учинили добрим местима за живот, тамо направе каријере а родитељима пресрећним што су изродили и васпитали успешну децу, с времена на време уплате бању или магнетну резонанцу у некој реномираној клиници за коју се никад не би рекло да је до јуче била шупа за огрев.
Данас земљом за коју су гинули најбољи, толико да нам се дубоко сам уверен неповратно покварио и генетски код, владају најгори. За то није крив никакав „народ“ него елите које никад нису оскудевале у топовском месу и идејама због којих други треба да се жртвују по принципу установљеном у ТВ серији „Ђекна…“ а који гласи „хајде ти Љепосава дижи (креденац) а ја ћу те куражити…“.

Како и зашто је дошло до тога да се потомци некада поносног народа данас продају за вајдицу, да је „добро док не туку“, да морају ћутати и трпети јер „имају децу“ па „не смеју бити неодговорни“?
Шта треба и може да се уради? Сутра или ових дана, време је неодложних послова а политика се не сипа у трактор 😦

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s