„Dve rasprave o vladi“ – za nadarene šestogodišnjake sa političkim ambicijama

Ljudi su po prirodi u stanju savršene slobode, da određuju svoje radnje i raspolažu svojim posedima i ličnostima kako smatraju da je prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne zavise od volje nekog drugog čoveka.

Prirodni poredak je rat tj. neprestana borba. Da bi se ljudi izdigli iznad životinja, ovladali znanjem i svoje živote obogatili smislom, neophodno je da se iz prirodnog poretka uzdignu u društveni koji podrazumeva mir i saradnju na korist svih učesnika.

Osnovni zakon samoočuvanja ulimativni je osnov koji svakog pojedinca ovlašćuje da se pobuni protiv vlasti koja pokuša da mu ga oduzme.

Lok upozorava na to da dugotrajnija tiranija pasivizuje podanike, pa ropstvo može da se zapati i da potpuno isljuči mogućnost korišćenja prava na otpor

Lok je bio vatreni pobornik restauracije i upočetku protivnik bilo kakog prava na otpor tiraniji. Lokovo najznačajnije delo je Dve rasprave o vladi.

Lok je verovao da je čoveka stvorio Bog prema svom liku, da svetovna vlast potiče od Boga, da Biblija sadrži bukvalan opis ljudske praistorije i da je autoritet u svim moralnim pitanjima. Pošto je društveno biće po prirodi, čovek za Loka urasta u ljudske zajednice koje evoluiraju od porodice do države i pritom zadržavaju svoje uporište u harmoničnom prirodnom zakonu. U Dvema raspravama o vladi Lok je branio interese celokupnog radnog dela engleske nacije i bio protiv neproduktivne dvorske klase. On tada usvaja predstavu društva koje se sastoji iz dve klase: svih onih koji privređuju na bilo koji način i onih koji ničim ne doprinose društvu. Lok je pokušao da dokaže da obični ljudi nisu nepostojanog mišljenja i buntovničkog karaktera, da se zapravo teško odlučuju na otpor jer su pristalice reda i poretka i da otpori puka tiraniji predstavljaju veoma retku pojavu. U svojoj političkoj teoriji Lok, poput Hobza, polazi od prirodnog stanja u kojem vlada osnovno pravo na samoodržanje. Samoodržanje Lok, pak, smatra kao pravo na svojinu. Međutim Lok ne predviđa distinkciju između prirodnih prava i zakona i odlučno se suprotstavlja izjednačavanju prirodnog stanja sa stanjem rata svih protiv sviju. Lok hoće da važenje prirodnog zakona učini univerzalnim i utemeljenim u Bogu. Prirodni zakon je po Loku potpuno neprotivrečan i zahteva jednostavno očuvanje svih ljudi, tj. solidarnost celog ljudskog roda u njegovom kolektivnom opstanku. Po prirodi smo dakle, skloni da težimo zajedništvu. Ipak, Lok je na kraju bio prinuđen da se prikloni Hobzu i da u izbegavanju rata pronađe onaj presudni razlog zbog kojeg su ljudi napustili prirodno stanje i ušli u društvo. Lok prihvata stav racionalne filozofije po kom ljudi u prirodnom stanju, iako mogu biti veoma razvijena racionalna bića, zbog svog egoizma nisu spremni da prihvate važenje prirodnog zakona u njihovim posebnim slučajevima. Ljudi u prirodnom stanju žive ili harmoničnim društvenim životom ili se vodi rat svih protiv sviju. Naime, kada njegovo vlastito održanje (svojina) nije dovedeno u pitanje pojedinac treba onoliko koliko može da sačuva ostale ljude i ne sme da oduzme ili povredi život ili ono što služi očuvanju istog. Dakle, Lokov prirodni čovek je u isti mah i egoističan i solidaran, kao što i prirodno stanje može biti i pakao i raj.

Lokova teorija države (podela vlasti):

Cilj vlade je da čuva svojinu građana. Lok je upotrebljavao reč svojina u značenju privatnog vlasništva nad nekom stvari i kao zbirni pojam za život, slobodu i imovinu. Vlada ima sasvim drugačije ciljeve u zavisnosti od toga koje od dva značenja svojine prihvatimo. U užem značenju to je oligarhijski uređeno društvo, a u širem – demokratsko. Vlada po Loku nikako nije smela biti apsolutna. Konstitucionalno uređene vlasti (zakonodavna, izvršna i federativna) raspoređene su na barem dva ili više organa. Po Lokovom mišljenju suverena i nepodeljena vlast ne samo da nije spas iz prirodnog stanja nego je upravo obrnuto – njegov produžetak. Onaj ko hoće da stavi nekoga pod svoju arbitrarnu vlast, taj sebe stavlja u stanje rata sa njim. Produžetak rata u obliku arbitrarne vlasti pokazuje se kao još gori od onog koji je postojao u prirodnom stanju pošto je u mnogo gorem položaju onaj ko je izložen arbitrarnoj vlasti monarha koji raspolaže vojskom od 100.000 ljudi nego onaj ko je izložen sukobu sa stotinom hiljada ljudi pojedinačno. Borba licem u lice može doneti veći uspeh nego tlačenje pomoću vojske od strane apsolutnog monarha (korektan prevod bi bio „pojedinac neke, barem teoretske šanse ima u borbi sa svakim od sto hiljada protivnika pojedinačno; u borbi sa sto hiljada ljudi koje na njega šalje vladar, nikakve šanse ne postoje“ – prim. drp) . Lok smatra da je potrebno napustiti prirodno stanje i da je u društvenom stanju potrebno da postoje zakoni koji će regulisati sukobe između ljudi, kao i sud koji će presuđivati sporove kada do njih dođe. Međutim, Lok je smatrao da se ne sme preneti sva vlast na jednog suverena pošto će odatle proizaći najgore moguće tlačenje i nesigurnost.

Zato se Lok opredeljuje za princip podele vlasti kao najbolji za očuvanje ljudske slobode u građanskom društvu. Lokova teorija podele vlasti ima vrlo značajne nedostatke pošto u njoj postoji podela vlasti samo između legislative i egzekutive (federativna vlast spade pod egzekutivu). Problem treće, sudske vlasti ostaje nerešen. U slučaju ustavnih sporova, Lok je imao jednostavno rešenje po kojem je puk jedini sudija. Lok prihvata postojanje tri organa koji su nosioci legislative (kralj, Gornji i Donji dom) i samo jednog vrhovnog organa koji je nosilac, osim dela zakonodavne, još i izvršne i federativne vlasti. Tako na kraju, Lokov vrhovni organ vlasti – monarh u svojim rukama sjedinjuje sve tri vlasti i nema nijednu instancu vlasti iznad sebe.

Pravo na otpor tiraniji:

Kršenje ustava koje čini monarh dovodi do raspuštanja celokupnog političkog sistema (mešovite monarhije) i povratka sve vlasti njenom izvoru – celokupnom puku. Ukoliko bi se desilo da ne usledi raspuštanje celog političkog sistema, već da jedna vlast pokuša da uspostavi svoj suverenitet onda bi svaki pojedinac imao pravo na otpor iako nikada ne bi smeo upotrebiti silu protiv kralja lično nego samo protiv njegovih ministara. Teorija o božanskom pravu vladanja bila je po Loku opasna za same legitimne vladare jer im je pružala sigurnost koje u stvari nije bilo pošto su stalno na meti nezadovoljnih podanika. Zbog toga je njima u interesu da ne postanu tirani i ne provociraju njihov otpor. Osnovni zakon samoočuvanja ulimativni je osnov koji svakog pojedinca ovlašćuje da se pobuni protiv vlasti koja pokuša da mu ga oduzme. Tiranima Lok naziva sve one koji vrše vlast izvan prava i tako (oni – prim.drp) podižu pobunu protiv društva zbog čega je ono prinuđeno da pruži otpor ovim „pobunjenicima“:

Postoje dva koraka koja vode ka stanju rata: prvo egzekutiva i legislativa dolaze u takav sukob da se vlada raspada i vlast se vraća puku, a zatim egzekutiva pokušava da se nametne kao apsolutna vlast čime direktno ulazi u rat sa pukom. Konkretno u engleskom slučaju, tiranijom bi se mogao nazvati islučaj kada legislativu, koja je sastavljena iz tri elementa, uzurpira jedan element. Tada je razrušena ustavom predviđena zakonodavna vlast i uspostavljena tiranija kralja kao jednog njenog elementa. Moguće je i da vlada u celosti (i legislativa i egzekutiva) uzurpira volju društva i počne da deluje po privatnoj volji. Tada ona gubi pravo na poslušnost društva, pošto je njihova poslušnost isključivo uslovljena garancijom neprikosnovenosti njihove svojine. Egzekutiva može biti samo izvršilac zakona, legislativa može biti samo izvršilac osnovnih prava i sloboda podanika. Zakonodavna vlast je u jednom društvu legitimna i može računatina poslušnost građana samo ako je ustanovljena njihovom saglasnošću. Kod Loka nije jasno o kakvoj se saglasnosti radi: ako je izričita (u formi izbora ili referenduma) onda je vlada legitimna samo dok uživa eksplicitnu podršu, a ako je prećutna, onda samo dok je građani trpe i dok se protiv nje ne pobune. Lok zahteva da svaki građanin plaća porez samo sa njegovom vlastitom saglasnošću, jer u suprotnom vlada krši osnovno pravo svojine. Iz svega što je Lok napisao o pravu na otpor tiraniji ne vidi se kako bi društvo trebalo da postupi kada vlada uzurpira zajedničku volju,a da pri tom ne ugrozi pojedince u njihovoj svojini. Lok je, u stvari razlikovao dve vrste tiranije – sporadičnu, sa vrlo uskim krugom učinaka i smišljenu, sa sveobuhvatnim posledicama – pri čemu je otpor savetovao samo u drugom slučaju, dok je u prvom slučaju malobrojne ljude koji trpe tiraniju odvraćao od pobune, jer bi ih ona mogla odvesti u propast. Tiraninu koji smišljeno sprovodi tiraniju svaki se čovek može odupreti isto kao i drugom zločincu. Pošto postojanje tiranije podrazumeva da je zakonodavno telo raspušteno ili razbijeno to je svakom pojedincu ostavljeno na volju da sam preduzme sve ono što smatra za shodno kako bi u ovim uslovima obezbedio svoju svojinu. Ni Bog ne ostaje skrštenih ruku kada vidi da puk započinje borbu za svoja izgubljena prava: jaram tiranina prestaje čim Bog da onima pod njegovom potčinjenošću hrabrost i mogućnost da ga zbace. Lok tvri da puk, kada se jednom vrati u prirodno stanje (kao stanje rata) ima pravo da ponovo uspostavi svoje zakonodavno telo kako bi mu ono vratilo pravni poredak. Na jednom mestu u svom izlaganju Lok govori o tome da neizvršavanje zakona dovodi, polako ali sigurno, ne samo do raspada vlade, nego i do pretvaranja puka u zbrkanu gomilu bez poretka ili povezanosti. Lok upozorava na to da dugotrajnija tiranija pasivizuje podanike, pa ropstvo može da se zapati i da potpuno isljuči mogućnost korišćenja prava na otpor. Zato je mnogo bolje sprečiti tiraniju nego je svrgavati. A ako tiranija nastupi, potrebno je brzo delati i sprečiti da puk otupi i prestane da oseća izopačenost tiranskog stanju u kom se obreo.

Prelazak tiranije u revoluciju:

U Dvema raspravama o vladi nalazimo prve nagoveštaje prelaska sa paradigme prava na otpor tiraniji na revolucionarni diskurs. Kada se vlada raspadne, narod ima slobodu da se o sebi stara uspostavljanjem novog zakonodavnog tela, koje se razlikuje od prethodnog u izmeni lica ili oblika vlade. Dakle, otpor tiranijimože da rezultira promenom celokupnog uređenja, ako puk dođe do uverenja da je ono bilo loše i da samo po sebi vodi u tiraniju (nije bilo u stanju da zaštiti svojinu). Za Loka postoji jedan izvor revolucionarnih uslova – tiranija, i jedan način da se otpočne revolucija – otpor tiraniji (rat).
Ljudi su po prirodi u stanju savršene slobode, da određuju svoje radnje i raspolažu svojim posedima i ličnostima kako smatraju da je prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne zavise od volje nekog drugog čoveka. Pošto niko nema više vlasti od drugoga, i pošto su vlast i jurisdikcija uzajamni, to je ovo stanje zapravo stanje jednakosti. Međutim, ovo stanje slobode nije stanje samovolje, jer iako nekontrolisano raspolaže svojom slobodom, čovek shvata da su svi jednaki i nezavisni, te prema tome ne treba da nanosi zlo tuđem životu, zdravlju, slobodi ili posedu. Takođe, svako je obavezan da očuva sebe, i koliko može – da očuva druge. U ovom prirodnom stanju važi prirodni zakon, ali on ne bi imao efekta ako ne bi bilo tela koje ga sporovdi – a s obzirom da su svi jednaki – u prirodnom stanju svi sprovode prirodni zakon i imaju pravo da kažnjavaju onog ko nanosi zlo drugima. Kažnjavanje čovek preduzima kao odštetu i obuzdavanje drugog koji je prekršio prirodni zakon, i jedino je tada opravdano izdići se iznad vlasti drugog. Svaki čovek ima pravo da kažnjava krivca upravo zato što se krivac odriče zakona uma čineći zlo. Lok razlikuje kažnjavanje radi obuzdavanja, i otplaćivanje odštete (u bilo kom vidu), i oboje čine deo zekonitosti; vladar može pomilovati krivca u smislu neizvršenja kažnjavanja, ali oštećeni mora biti zadovoljen, i samo oštećeni može sa te strane dati oprost. Isto tako, ko ubije čoveka, čini zlo celom čovečanstvu, i svako ima pravo da ga ubije. Za manje zločine, ljudi određuju manje kazne. Lok je svestan prigovora da pojedinci mogu svoje prirodno pravo koristiti preterano, svetiti se i biti pristrasni, pa prihvata građansku vladu, kao rešenje tog problema. On poziva kritičare prirodnog stanja da opravdaju apsolutnu vlast jednog čoveka – jer ona nije ništa bolja od apsolutne slobode čoveka u prirodnom stanju. Čak je bolje u prirodnom stanju – jer ljudi ne moraju da se pokore nepravičnoj volji pojedinaca, a nepravičan odgovara svakom za svoja nedela. Ljudi mogu da pitaju gde postoje, i da li su ikad postojali ljudi u takvom prirodnom stanju, i Lok za početak navodi suverene vladare: oni su međusobno u prirodnom stanju. Ljudi su u takvom stanju dok sami ne postanu članovi drugog političkog društva, i to svojom voljom. Rasprava o vladi će to opisati. Što se stanja rata tiče, ono počinje kad god neko atakuje na moju slobodu, bio on potencijalni ubica ili lopov – ja tada imam pravo da se branim do potpunog uništenja napadača, jer time branim svoju slobodu. Međutim, to kolo borbe može da ide u beskraj, jer u prirodnom stanju ne postoji konačni sudija, osim Boga. U društvenom uređenju, međutim, konačna odluka i sud pada na vladu, te ljudi ulaze u uređenje da bi predupredili opasnosti od stanja rata bez sudije. Tu se Lok slaže sa Hobsom. —————————-

Što se svojine tiče, Lok kaže da je od Boga priroda data svim ljudima, te je i svojina nad njom zajednička, ali da čovek – budući da ima ekskluzivnu svojinu nad svojom ličnošću – ima ekskluzivno pravo na proizvode svog rada, tj. onoga što je uradio od zajedničke prirode sam. Međutim, to ne znači da čovek može radom da prisvaja sve što poželi, jer je Bog tako uredio da postoji granica uživanja – sve iznad zadovoljavanja potreba predstavlja preterivanje. ——————————–

Prvo društvo bila je zajednica muškarca i žene, zatim gospodara i sluge; svi zajedno kasnije dolaze do političkog društva.
Postoje dve vrste gospodarskih odnosa: u jednom slučaju čovek se dobrovoljno lišava određenih prava i sloboda sklapajući ugovor o služenju, tj. nadničenju za gospodara; u drugom slučaju on je potpunom ropstvu i lišen slobode. ———————————- Apsolutni vladar se u odnosu na sve ostale nalazi u prirodnom stanju, a građani se udružuju radi stvaranja nekog tela koje je sudija u sporovima, tj. koje rešava sve sukobe, i nije pristrasno. Apsolutni vladar, tako, ne potpada pod to zakonodavstvo, pa je i time deo prirodnog stanja. U građanskom društvu međutim, svi moraju biti pod vlašću zakona, ni jedan čovek ne sme biti izuzet. ————————————

Ljudi se na zajednicu odlučuju svojevoljno i time se udaljuju od prirodnog stanja, čineći tu zajednicu jednim političkim telom, koje dakle većinom odlučuje. Ovome Lok pronalazi dva moguća prigovora:
1) nema u istoriji ljudskog društva ljudi nezavisnih i jednakih koji su se potom sastali i zajedno uspostavili vladu, i
2) po pravu tako ne treba činiti, jer su ljudi već rođeni pod vladama, i nisu slobodni da započnu novu vladu. To što ima malo ili nimalo izvora koji govore o ljudima u prirodnom stanju, ne može biti dokaz da takvog stanja nije bilo; inače bismo morali da verujemo da su vojnici nekih starih careva oduvek bili odrasli, jer o njima čujemo tek kao o vojnicima; zatim, čovek se retko seća svog detinjstva, a i istorije se pišu kad već postoje vlade; takođe, Lok se poziva i na podatke o društvima američkih starosedelaca. Vlada je potekla od patrijarhalnog prava glave porodice, tj. vlade jednog čoveka, ali i to se desilo tek sporazumnim pristajanjem slobodnih ljudi. Zato su prvi vladari bili samo sudije i vojskovođe u ratu, nisu imali apsolutnu vlast, tj. bili su poštovani samo zato što su doprinostili dobrobiti svih. Drugi prigovor, Lok prvo ovako raskrinkava: svuda vidimo da započinju nove vlade, tj. da postoje pojedinci koji su rođeni u pod jednom vlašću, ali jednom sami počinju da zapovedaju. Stoga, ako postoji jedan takav, onda je bar taj jedan sposoban da se smatra slobodnim tj. da negira postojeću vlast i odluči kako će urediti novu. Ako ima jednog, možda ima i više njih, koji zajedno mogu odlučiti da li će se pokoravati ili vladati nekim. Ljudi su slobodni da se odvoje od jedne vlasti i stvore novu, i tako se oduvek i dešavalo. Dete nije rođeno kao podanik nijedne zemlje ili vlade. Čovek prećutno, i najčešće neprimetno, postaje podanik, tako što pristaje na društvene odnose, naročito svojinskopravne, one države u kojoj živi. Dva osnovna prava koja je čovek imao u pirodnom stanju prelaze na političku zajednicu: prvo, vlast da čini što god smatra prikladnim za očuvanje sebe i ostalih ljudi postaje definisano zakonom; drugo, vlast i pravo kažnjavanja u celini predaje i sudeluje u njenom izvršenju. Pošto je i ušao u političko društvo da bi sačuvao svoju svojinu (svojinu, slobodu i život), zakonodavno telo nikada ne doseže dalje od opšteg dobra. ———————————

Prvi i osnovni pozitivni zakon svih država je ustanovljavanje zakonodavne vlasti. Zajednica bira i postavlja zakonodavno telo, da bi to telo predstavljalo izraz saglasnosti društva, što je osnova i apsolutno nužno za svaki zakon. Međutim, iako je vrhovna vlast u državi, ipak:
1) Zakonodavna vlast nema aspolutno arbitrarnu vlast nad životima i imovinom drugih ljudi. Ova vlast nema pravo da uništi, porobi ili namerno osiromaši podanike, upravo zbog toga što su podanici na nju preneli samo onu vlast koju su i sami imali u prirodnom stanju – a arbitrarnu vlast ni oni nisu imali. Prirodno stanje (poredak – prim. drp) ne prestaje u državi, već je samo omogućeno njegovo poštovanje.
2) Zakonodavno telo ne može da za sebe prisvoji vlast upravljanja na osnovu improvizovanih dekreta, već mora da deli pravdu na osnovu važećih zakona i poznatih ovlašćenih sudija. Ljudi odlučuju da vlast predaju u ruke pojedincima zato što pravila postaju objavljeni zakoni, dok je prirodni zakon nepisan. Zato pojedinci nemaju pravo da menjaju te zakone arbitrarno, pošto ih nisu ni stvorili, već moraju da ih čuvaju.
3) Vrhovna vlast ne može da uzme nekom čoveku deo njegove svojine bez njegove saglasnosti. Ljudi predaju vlast pojedincima da bi očuvali svojinu, i ako vlast može da im je uzme, onda oni nemaju zapravo nikakvu sigurnu svojinu. Ipak, pošto vlada zahteva trošak, to podanici mogu da daju, ali samo uz saglasnost – većina mora da da saglasnost za poreze.
4) Zakonodavno telo ne može da prenese vlast donošenja zakona u neke druge ruke. Pošto je vlast delegirana, onda sam narod može da je da drugima, ali vlast to nema pravo.
Međutim, iako postoji vrhovna vlast, ona je uvek potčinjena volji naroda. Pošto joj je vlast delegirana, kada narod zaključi da ne postiže željeni cilj, on može da izmeni zakonodavno telo. Tako zajednica neprestano zadržava vrhovnu vlast. Zakonodavno telo ne mora uvek da postoji, ali njemu podređeno izvršno telo mora uvek. Ako, pak, izvršna vlast silom spreči novo sastajanje ili delovanje zakonodavne vlasti, to znači da izvršna vlast objavljuje rat narodu, i narod ima puno pravo da silom ponovo uspostavi svoje zakonodavstvo.
Uzurpacija je vršenje vlasti na koju drugi ima pravo, a tiranija je vršenje vlasti izvan prava, na šta niko ne može imati pravo. Tiranija je upotrebljavanje vlasti za svoje privatne interese, a ne za interes opšteg dobra. Gde god zakon prestaje, počinje tiranija. Ko god prekorači datu mu vlast, prestaje da bude vladar i postaje tiranin. Na svaku nepravednu i nezakonito silu može se odgovoriti silom; čak i ako se kralj izuzme od ovog pravila, ipak ljudi koji izvršavaju nejgova nasilnička naređenja mogu da naiđu na pravedan otpor; ovlašćenje ili naredba nekog vladara, kada ovaj nije nadležan, ništavni su za privatnog čoveka.
Raspad društva i raspad vlade su dve različite stvari. Političko društvo, kao zajednica slobodnih, može da prestane samo osvajanjem od strane drugog društva, tj. ako nije sposobno da se održi kao jedno telo. Tada, naravno, nestaje i njegova vlada, koja bez njega ne bi mogla da postoji. Vlade se, međutim, raspadaju na razne načine: npr, kada se zakonodavno telo promeni, a ono daje dušu državi i oblik, i to bilo zakonitom odlukom naroda ili arbitrarnom voljom pojedinca-vladara ili nekog drugog tela koje primeni silu; zatim zakonodavno telo se menja i ako mu nije omogućeno da se okupi, ili ako vladar menja izborna pravila. Drugi način raspada vlade, tj. zakonodavnog tela, nastaje u pravednom otporu nepravednoj vlasti, tj. vlasti koja krši osnovne principe na kojima je postavljena, tj. kada postaje arbitrarna i kada ulazi u imovinu podanika. Lok primećuje da neki tvrde da je javno mnenje kolebljivo, i da ako mu se dopusti, ono bi bilo u stanju odmah da menja svaku vladu na i najmanji znak neslaganja. Međutim, Lok tvrdi da je upravo suptorno: narod se navikava i teško menja navike u politici, pa čak dugo i trpi, a i nakon promena i revolucija opet ima tendenciju da vrati stare zakone i vladare. Uostalom, narod s kojim se loše postupa ima razloge za bunu, ali se opet ne dešava da se diže na najmanju nepriliku, već najčešće dugo vremena trpi i nada se boljem, ali tada ima nesumnjivo pravo na pobunu. Pored toga, Lok smatra da upravo ova mogućnost predstavlja najbolju zaštitu protiv pobune: jer su pravi pobunjenici oni koji sprovode silu protivno volji naroda, zloupotrebljavajući ovlašćenja. Onaj koji posegne za pravima princa ili naroda i postavi osnovu za obaranje ustava i poretka neke pravedne vlade, taj je kriv za najveći zločin za koji je čovek kadar, pošto treba da odgovara za sva ona zla krvi, pljačke i pustošenja koje razlamanje vlade na delove donosi zemlji. Osnovno pitanje za Loka, «ko je sudija», on na kraju rešava postavljajući narod za sudiju. Ako postoji problem koji nije rešiv zakonom, zajednica je ta koja će suditi. Isto važi u procenjivanju da li je princ ili neko telo države prekršilo saglasnost zajednice: narod će odlučiti kako će reagovati. Ako strane ne žele da prihvate istog sudiju, onda je jedini sudija Bog, a to znači da je u pitanju stanje rata.

U «Drugoj raspravi» Lok napušta ovakav način analize i započinje sa pitanjem prirode političke vlasti i svrhe građanske vlade. Po njemu politička vlast predstavlja pravo donošenja zakona sa smrtnim kaznama, radi očuvanja svojine i upotrebe prinude prilikom izvršavanja takvih zakona, kao i odbrane države od povrede spolja, a sve to radi zajedničkog dobra. Lok kaže da prvo treba razmotriti u kakvom su stanju svi ljudi po prirodi. Nasuprot Hobsu, Lok smatra da prirodno stanje nije stanje rata svih protiv sviju, već stanje mira, dobre volje, uzajamne pomoći i održanja. Tu su ljudi slobodni i jednaki. Za razliku od Hobsa kod koga čovek nastoji da izađe iz prirodnog stanja, Lok smatra to stanje sasvim podnošljivim. Hobs u čoveku vidi prevlast slepih strasti i egoizma, a Lok u njemu vidi moralno i socijalno biće. Do sukoba dolazi samo zbog opšte oskudice i siromaštva prirodnih uslova života. Prirodna sloboda znači ne biti ograničen ničim drugim do prirodnim zakonima. Ljudi su rođeni slobodni pošto su rođeni razumni. Ljudski zakoni se moraju zasnivati na prirodnim zakonima, koji predstavljaju Božje zapovesti. Iako čovek ima neograničenu slobodu raspolaganja svojom ličnošću, on nema slobodu da uništi samoga sebe ili drugo ljudsko biće. Međutim, i pored savršene slobode, za Loka je prirodno stanje negativno, jer njegovi nedostaci premašuju njegove prednosti. Prirodno stanje je poznavalo samo prirodnu pravdu koja se mogla prekršiti. Zato je odsustvo sankcije, (kao jedine zaštite ljudi i dobara) učinilo kraj prirodnom stanju. Drugim rečima da bi se osiguralo vlasništvo, ljudi su konstituisali građansko društvo. Za vlasništvo smatra da je prirodno i dobro i za vlasnika i za društvo. Vlasništvo donosi sreću, moć i slobodu. Onaj koji prisvaja zemlju rad, ne umanjuje već uvećava ukupnu sreću ljudskog roda. Kod Loka postoje dva ugovora: prvim ugovorom stvara se građansko društvo i za njega je nužan pristanak svih pripadnika buduće zajednice; drugim ugovorom se uspostavlja građanska vlada, tj. političko društvo i za njega je dovoljan pristanak većine. U vezi s tim postavlja se pitanje razloga kojima se ljudi rukovode kada sklapaju ugovor kojim osnivaju pol. društvo. Hobs je imao u vidu samo materijalne razloge, odnosno očuvanje ugroženog života, Ruso je prevashodno isticao moralne razloge (pošto prelazak u građansko stanje ljudskim postupcima daje moranost koja im je nedostajala), a Lok je bio sklon da odlučujuću prevagu da materijalnim razlozima. Jer po njemu prirodno stanje nije lišeno svake moralnosti, u njemu postoji prirodni zakon kao merilo dobra i zla, koji predstavlja adekvatnu zamenu ne samo za pozitivni zakon, nego i za Sveto pismo. No, ono što je u prirodnom stanju veliki nedostatk to je nepostojanje zajedničkog sudije. A kako su ljudi po prirodi pristrasni prema sebi i svojim interesima, to se može očekivati da će stalno biti ugrožene osnovne brednosti koje su dar prirode, a to su sloboda i svojina. Stoga se ljudi udružuju u državu pre svega radi očuvanja svojine. Za razliku od Hobsa, Lok je verovao u istorijsku zasnovanost društvenog ugovora. Za Loka prirodno stanje nije uvek vezano za prvobitni period razvoja ljudskog roda, već je njegovo postojanje moguće i među ljudima koji su na različitim, pa i najvišim stepenima istoriskog i kulturnog razvoja. Da bi se odnosi među ljudima mogli nazvati prirodnim stanjem, dovoljno je da nema zajedničkog sudije među njima. Karakter i funkcija vlada Najveći garant slobode je podela vlasti na: – legisltivu (zakon) – egzekutivu (izvršnu) i – federaciju. Prva donosi zakone, druga obezbeđuje njihovu primenu pomoću administracije i suda, i treća primenjuje propise međunarodnog prava. Sloboda može biti ugrožena ako se sve ove funkcije povere istoj osobi i zato je bitno da se izrada zakona odvoji od njegovih izvršitelja. Vrhovna vlast je zakonodavna, ona je duša države. Zakone treba da donosi skupština. Egzekutivna vlast je poverena vladaru koji se brine o javnom dobru u slučajevima koji su nepredviđeni ili se ne mogu regulisati zakonima. Teorija podele vlasti je izražavala težnje buržoazije za kompromisom sa plemstvom, jer bi zakonodavnu vlast imala buržoazija, a plemstvo je trebalo da učestvuje u izvršnoj vlasti. Sva politička moć mora biti povezana sa moralom.

Posebna vrednost Lokovih razmatranja leži u njegovoj ideji ograničenja vlasti ciljevima zbog kojih je i stvorena, a to je zašita sledećih prava: slobode, imovine, života i prava na telo.

Vlast ne sme da zadire u sferu prirodnih i neotuđivih prava i sloboda, već mora da obezbeđuje njihovo uživanje.

Čovek ima pravo na svojinu jer ima pravo na svoju ličnost, a tako i na proizvode svoga rada.

Ukoliko vlast ne poštuje prirodna prava narod ima pravo ustanka. Što se tiče prava na otpor Lok priznaje narodu pravo ustanka ukoliko vladar ne poštuje prirodna prava (pre svega slobodu i vlasništvo). Međutim, ovaj otpor podrazumeva samo odbranu prirodnog prava i ponovno uspostavljanje reda. Otpor je samo sredstvo da se monarh prisili na poštovanje zakonitosti.

(ApDoks)

Oprema, naslov i ilustracija – Prevrat

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s