Драган Томић „Српски свет-стабло зла“, део 5.

ПАТОГЕН

Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити,
створивши један план за своју будућност, или тако рећи да састави себи једну домаћу
политику по којим главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се
влада и све своје послове по њима постојано да управља.
Движеније и таласање меду Славенима почело је већ, и заиста никад престати
неће. Србија мора ово движеније а и ролу или задатак, који ће она у том движенију за
извршење имати, врло добро упознати.

Илија Гарашанин, Начертаније, 1844 .

Илија Гарашанин, је човек који је имплементирао патоген у Србију. Рођен 16 Јануара 1812 године, од оца Милутина Савића, богатог трговца стоком, Гарашанинов кућни тутор од малих ногу је Франтишех Зах. Гарашанин потом одлази у Земун где похађа Грчку школу. Кнез Милош га поставља за цариника у селу Вишњица на Дунаву а потом и у Београду. Октобра 1837 године, Илија Гарашанин бива постављен за начелника војне полиције и убрзо потом постаје члан Државног Совјета. Илија Гарашанин добија чин пуковника, са 25 година.

Када је кнез Милош подстакао Јованову буну, 1839 године, Тома Вучић је добио задатак да је угуши и у томе је одабрао помоћнике Илија Гарашанин, његов отац и Вуле Глигоријевић. Буна је угушена а Милош Обреновић је био приморан да се одрекне власти јер је означен као главни тајни подстрекач побуне. Илија је учествовао на тајном састанку у Вучићевој кући, 17 маја 1840 године где је са осталим уставобранитељима осмишљавао стратегију. Међутим на захтев кнеза Михаила, скупштина осуђује Илију Гарашанина као саучесника Томе Вучића, те овај бежи код Турака на Калемегдан, због чега га кнез Михаило оптужује за напуштање војске и издају Србије.

Ове оптужбе су се прошириле и на његовог оца Милутина и брата Луку, те сви они одлазе у изгнанство у Цариград. Међутим под Руским притиском, кнез је попустио, те су сви политички емигранти добили амнестију, осим Томе Вучића, Милутина Гарашанина и Стојана Симића. Године 1842, у катанској побуни, гину његов отац и брат. Том приликом, катани су у уста одсечене главе, Гарашаниновог брата ставили лулу и набили је на колац испред улаза породичне куће у Гроцкој.

Исте те године, Илија се враћа у Србију, октобра 1842 године и због заслуга које је његова породица имала у збацивању Обреновића са власти, Илија постаје члан Државног совјета. Исте године бива постављен за помоћника министра унутрашњих послова и када, на захтев Русије, Тома Вучић је био принуђен на напусти то место, Илија Гарашанин постаје министар унутрашњих послова. Илија организује изборе који доводе до повратка Александра Карађорђевића и његовог избора за кнеза.

Под Карађорђевићима, Илија Гарашанин ствара заправо, полицију у Србији и даје јој широка овлашћења. Илија такође уводи бирократију, те се са те стране може сматрати оцем данашњих буџетлија. Успоставља поштанску службу у Србији као и министарство грађевине. На његову препоруку отворена је прва Пољопривредна школа у Србији.

Гарашанин, и ако присталица владавине Александра Карађорђевића, врло брзо је дошао у сукоб са њим, због сада већ традиционалне потребе срБског алфа мужјака да доминира кроз аутократску тиранију и да том приликом крши законе и устав. Психопатија је била и остала једна од главних одлика сваког српског владара, просто зато јер као и свака оријентална деспотија, Србија је била женска држава а ту само психопата пролази јер то је оно шта женски ум препознаје као мушкарца.

Рано туторство које је добио од Франтишеха Заха, почело је врло брзо да даје своје резултате. Захваљујући тој раној индоктринацији, Гарашанин је био фанатичан у спровођењу планова Адама Чарторијског те када се Зах поново појавио и понудио свој „План“, након дубоких разматрања настаје патоген, тј „Начертаније“. Гарашанин мења оригинални текст Франтишеха Заха, не зато што је гига мега Србин, већ зато што је постао свестан Руског утицаја и из страха од Руске одмазде, он избацује придеве јужно словенске и замењује их са Српским, свесно рачунајући да ако се ограничи на Србију, због њеног тренутног положаја, он неће привући пажњу Русије.

Гарашанин је са правом заузео овај став, јер како се Кримски рат ближио, Русија је бивала све агресивнија према њему.

И ако је сматрао Аустрију за највећег непријатеља Српства и јужних словена, Гарашани је у неку руку био про Руски настројен али уз услов да се Русија одрекне политике покоравања и да пристане на независну Србију. Наравно, за човека у тадашњој Србији која још није ни била држава, захтевати овакав став од империје од које је буквално опстанак те, још увек младе творевине,зависио, је било на први поглед сулудо. Међутим, како је Гарашнин иза себе уствари, имао Енглеску империју, његов донекле арогантан став спрам Русије је сасвим био разумљив. Ово је посебно нервирало Русе. Од 1843 године, притисак Русије стално расте против Гарашанина, посебно им је смтао закон о одржавању реда из 1850 године, по коме су Српски полицајци постали нека врста судије Дреда из стрипова, тј имали су право да непосредно, без суђења кажњавају починиоце кривичних дела. У Мају 1852 године Гарашанин је разговарао са Наполеоном Трећим од кога је добио политичку али и војну подршку. Наиме, Гарашнин се спремао да отвори Војну академију као и фабрику оружија, што је Русију довело до лудила и она појачава притисак да се Гарашанин смени. Коначно, 26 марта 1853 Гарашанин бива смењен са места председника владе и министра спољних послова.

Почетак Кримског рата, затиче Гарашанина ван политичког живота. Међутим он је преко бившег помоћника Јована Мариновића вршио велик утицај на владу. Са правом је сумњао у могућност да Русија изађе као победник из Кримског рата, те се залагао за неутралан став Србије по том питању.

Како је Русија губила у Кримском рату, тако се Србија све више везивала за Аустрију. Кнез Александар Карађорђевић је због тога бивао све више и више омрзнут од стране Совјета у којем је било доста људи који су били про Руски орјетнисани. Заправо већ тада, установљава се механизам по коме Запад, промовише владара који онда креће на аутократски пут и тежи да уништи институције државе. Међутим те институције, уместо да буду независне и про Српске, постају уточиште „опозиције“ која је про Руска и на тај начин њихово залагање и рад, су једнако анти Српски као и владарева настојања да влада сам док му леђа чува Запад. У тој ситуацији, налази се Гарашанин 9 Априла 1857 године када постаје поново члан Совјета и „разочаран“ због подршке Француске Аустрији прелази у опозицију, тј на страну Совјета.

Кулминација ових унутрашњих нетрпељивости кулминира у „Тенкиној завери“ када је Стефан Стефановић „Тенка“ организовао заверу са намером да се кнез Александар Карађорђевић убије.

Завера је разоткривена и завереници су похапшени. Кнез Александар Карађорђевић је онда искористио ову заверу да изврши „државни удар“ у коме је сменио све про Руске чланове Совјета.

Кнез Александар је хтео да ово искористи и да се реши Гарашанина, међутим како је Гарашанин изградио добре везе са Француском, кнез Александар Карађорђевић није могао ништа да уради.

Почетком 1858 године, Гарашанин се удружује са Томом Вучићем у намери да се кнез Александар збаци са власти. Након мисије Етем Паше, Гарашанин 12 Априла 1858 године постаје министар унутрашњих послова у влади Стевана Магазиновића. Влади коју су заједнички наметнуле Порта, Француска и Русија, кнез Александру. Са тог места, Гарашанин је контролисао практично све, и војску и полицију и владу. Почео је да шири пропаганду о некаквом крвавом устанку и да диже притисак унутар олигархије како би на тај начин смањио кнежеву подршку унутар самог система.

Поред противљења кнеза, Гарашанин доноси закон о Народној Скупштини и коначно на Светоандрејској скупштини кнез Александар бива збачен са трона.

Међутим уместо да образује намесништво, Скупштина доводи на престо поново Милоша Обреновића. Сама „предаја“ власти је била насилна уз уплитање војске, грађана, међтуим на крају кнезу Александру је постало јасно да је све изгубљено.

Званична историја Србије, ове догађаје слави као почетак парламентизма у Србији, јер након Светоандрејске скупштине, главни победници су били Илија Гарашанин и Скупштина. Такође крај владавине кнеза Александра Карађорђевића такође означава и крај владавине уставобранитеља.

Међтуим, ја то тако не видим.

Оно шта се десило у том периоду, јесте заправо имплементација механизма званог СКУПШТИНА, као неке врсте електронског пријемника за налоге из иностранства. Скупштина Србије и структуре које је чине јесу само чипови преко којих се инструкције споља спроводе на унутрашњем плану. Она је тај, кибернетечки имплант, којим се контролише мутант који након доласка кнеза Михаила на власт, коначно излази на светлост дана.

Са Михалом на власти и Гарашанином у позадини, који је прихватио „Начертаније“ као спољну политику Србије, са Русијом која се повлачи и Западом који напредује, преко пријемника званог „Скупштина“ прве инструкције су почеле да пристижу у мозак мутанта.

Наставиће се…

Драган Томић

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s